|
Ne grli cvetne poljane moj
glas.
Nikad me nisi
čula još
da ječim,
nikad me nisi videla da klečim,
nikad u mojim očima
pljusnuo nije
begunac talas.
Daleko je ono, daleko,
što moje zdravlje
pije.
Često zazvoni u noći,
mirisno i meko.
Često je kao sunčana
morska stena,
na kojoj sja jedini kamen
koji cveta: mir.
Smrt moja zavisi od pevanja
tica,
a nemam ja doma, ni imena.
Daleko negde stoje vite jele,
snežna
lica,
radi njih mi je majko drago
da si poštena.
Moje vruće
usne ne
žude više
živa devojačka
prebela tela.
Noću
kad lutam u senci grada,
kraj raspeća,
baština
i groblja,
ne
žudim za sinom,
ne plačem
za roblja.
Vetri
će mesto mene kličući
da jezde.
U vrtlogu kamenja i neba pašće,
krikom,
u zavejane, mlade jele, i
posuće
im krila,
dahom našim,
što
će se slediti u
zvezde,
negde... gde nisam bio... i
gde nisi bila.
Pod nebom, u ledu rumenom,
gde zora spi,
disaće
jele
što disasmo mi
i stišaće
zvezde osmehom i snagom,
što ih je vetrova
talas,
odneo sa nas, odneo sa nas.
|
