|
Kad svetiljke sinu
i ulice pođu
u visinu,
u tami stojim ja.
Na svemu
što prođe
moj osmeh zasija.
Nestanu boli, okovi i laž,
od mog pogleda zavisi sva
draž,
svega
što prođe.
Žene prolaze i oblik
gube,
smeše
se, pa mi priđu
da me ljube,
a ja im novu senku dam.
I dok tiho zamagli noć,
ulice pune seni,
ja imam neba bezgraničnu
moć,
svi boli sveta skupe se u
meni.
Ko cvetići
beli sa Meseca
rađaju
se po ulici deca.
Od osmeha mog umire dan,
a svakog koga pogledam,
stiže
moja sudba, sreća
i san.
Kad mahnem rukom, nehotice,
nove zvezde sinu.
Tad sjajan, tužan,
ceo grad,
liči
na moje lice.
A da me vide svi u nebo idu,
po ulici zvezda i srebra.
Ja stojim raspet sam na zidu,
a mesec mi blago probada
rebra.
|
