-
Dok sedim kraj velikog staklenog
portala u sajber ambijentu lokala
koji je nekada bio
čuveni
"Prosvetni" i pijuckam jutarnju
kaficu, na pamet mi pada bezbroj priča
o starinama somborskim. Toliko ih
ima da bi Somborci mogli da dosade i
Bogu i ljudima naklapajući
o tome
čime su zadužili
Jevropu i Srbadiju.
- Evo, na primer, baš
kafa. Do Evropljana je došla
zahvaljujući,
ne direktno
Turcima, već
Somborcu Franji-Ðuri
Kolčiću,
spasitelju Beča,
što
je nakon vojne Eugena Savojskog u
carstvujuščoj
Vijeni otvorio birtiju i upoznao
evropski "hoh" sa napitkom bez koga
u civilizovanom svetu ne počinje
jutro i radni dan.
- Hajde, možda
Somborci nisu bili uvek tako
planetarno preduzimljivi, ali mora
im se priznati da već
227 godina u kontinuitetu
školuju
učitelje,
pa su samim tim i opismenili srpski
rod. Pozorište,
muzej, srpska
čitaonica,
horovi... sve je to matoro, preko
vek, vek i po, dva, i malo se varoši
može
takvim nečim
pohvaliti. A opet, kad pitaš
bilo koga na
šta
ga Sombor asocira, prvo
što
će
ti skoro svako
čeljade
u ovoj zemlji reći
je "fijaker i tambure". Džaba
ta silna pismenost i građansko-trgovačka
aristokratija starostavna, kad se od
konja i fijakera nismo odmakli.
-
- Zlatno doba
- A da kojim slučajem
Velimir-Velja Subotić
nije zapisao priču
o Jagri, a Zvonko Bogdan je opevao,
sam Bog zna da li bi se o Somboru u
znaku fijakera i razmišljalo.
Mislim, bilo je fijakera svugde,
ali baš
se Petrovićevom
Ravangradu zalomilo da ostane "obeležen"
kao varoš
fijakera. Sa istog tog "kafenog"
mesta gledam i jedinog preostalog
fijakeristu,
čiča-Iliju,
parkirao se kao i brojni njegovi
prethodnici na istom mestu, fijaker
placu,
što se sada Trgom republike
zove.
- Nemo na njega gleda
i zgradurina barona Redla u koju je
smešten
Gradski muzej, a bogami i
soc-realistički
"silos" hotela "Sloboda". I kao da
mu se rugaju tako samom i
čemernom.
Sad je Ilija na opštinskom
budžetu,
postao nešto
kao cirkuska atrakcija, sve u smislu
"ove nase situacije" oko tranzicije,
kad nam je turizam "okosnica strateškog
razvoja". Nije red da nam dođu
ti silni turisti u Sombor pa da
nemaju priliku da sednu u fijaker.
Za tamburaše
je isto muka, tek kad Pinga i
njegova doktorska banda pod imenom
"Bajski sokak" u nekom od lokala
ugovori tezgu, mo'š
računati
da ćeš
moći
da povedeš
šurnjaju
i ostalu tazbinu na pravu muziku. A
kako je to nekada bilo...
- Zlatno doba
fijakera je zapravo počelo
polovinom 19. veka, kada su se
Somborci malo "zaimali", oslobodili
se teških
zajmova uzetih još
stotinak godina ranije ne bi li
postali "graždani"
slobodne kraljevske varoši
i isplatili silnim zlatnim forintama
imperatorku Mariju Tereziju. Kako se
u ta vremena znalo reda, a ne kao
danas sa ovim indijancima od
taksista, Magistrat varoški,
po današnjim
merilima gradska vlada, odredi lepo
fijaker plac i naredi da fijakera
sme biti ne više
od 30. Taman toliko se moglo na
placu smestiti raskošnih
stabala bođoša,
kako bi i konji i fijakeristi za
sparnih letnjih dana spas u hladu
krošnji
"celtisa" mogli pronaći,
dok su im zimi debela stabla služila
kao zaklon od hladnog severca.
-
- Crveni fenjeri
-
Bio je to pravi javni prevoz, gde je
svaki fijakerista, mada privatan i
inokosan
čovek,
bio pod
čvrstom stegom. Nije svaka
fukara mogla da upregne kljuse i
bavi se fijakerisanjem. Moralo se
voditi računa
o izgledu, kako ličnom,
tako i konjskom; sam fijaker je imao
biti vazda
čist
i olajisan, pribor za prezanje konja
besprekoran, a zimska opaklija bez
buva i ostale gamadi, a ne da im se
mušterije
zaujedu. Kako se grad razvijao,
rasle su i obaveze fijakerista, pa
je vesela fijakerska družina
kasnije imala obligaciju da održava
i redovan "linijski saobraćaj".
Od železnicke
stanice (i pruga somborska je od
veka starija) do fijaker placa i od
placa do
Štranda,
odnosno gradskog kupališta
na Velikom Bačkom
kanalu.
- Anali varoški
tvrde da su najčešće
musterije bili doktori, ali je
ostalo
živo predanje da su ipak lole
i bećari
najčešće
mušterije
fijakerske bivale. Nije malo puta
neki obesni sin bogatog babe u prvim
kočijama
vozio sebe, u drugom tamburašku
bandu, a
u trećem
štap
i "halbcilinder", pa ravno u Lastinu
ulicu, pod crveni fenjer jednog od
znamenitijih varoških
kupleraja. Trpeli su jadni
fijakeristi razmaženu
somborsku boljestojeću
mladež
i "brez novaca", jer bi obično
po jutru, kad "pokisli" od vina i
rakije osvanu ocu i materi na doručku,
preko kućne
posluge brzo bila poslata dovoljna
suma novca koja
će
namiriti račun
i zaustaviti bruku i olajavanje, pre
svega na fijaker placu, ali i po
sokaku.
- Ni od "razvoza"
dama sumnjivog morala fijakeristi
se nisu libili, a i
što
bi, kad su se ne malo puta somborski
lekari džapali
oko toga ko
će,
za račun
Magistrata, držati
pod "zdravstveno-higijenskom" paskom
prijateljice noći
čija
je profesija u to doba bila sasvim
legitimna, samo im je Dinkićeva
fiskalna kasa falila. Ipak da ne bi
bilo sve tako u ružičastim
bojama obojeno, istine radi valja reći
i to da su kao registrovani
prevoznici fijakeristi u svakoj od
vanrednih situacija imali "ratni
raspored".
- Naime, u slučaju
požara,
epidemije ili bilo kakve druge nesreće
iliti alarmantne situacije,
fijakeristima je, baš
kao i gradskim vodarima, status
"slobodnjaka" smesta prestajao i
morali su se staviti na raspolaganje
varoškim
vlastima. Tada su prevozili lekare,
žandarme,
vatrogasce i vojna lica bez i jednog
filera trenutne nadoknade, ali su im
svi troškovi
kasnije nadomeštani
iz varoške
kase. Tako je sistem fijakera
funkcionisao skoro stotinu godina i
jedina novotarija koja je unela neku
trenutnu pometnju su bili gumeni točkovi,
jer nisu toliko kloparali i
"truckali" kao obični,
drveni. Svaki fijakerista, koji je
držao
do sebe, skupljao je pare za ovakvo
"luksuziranje", i uskoro je cela
vesela družina
pod bođošima
imala gume umesto kolskih točkova.
-
- Pesnička
sloboda
- Potrajala je
fijakerska "imperija" sve do
tridesetih godina prošlog,
20. veka, kad joj je konačan
poraz naneo motor sa unutrašnjim
sagorevanjem. Od ta
doba sve je manje fijakerista bivalo
na somborskim ulicama, pa je i moglo
da se desi da Jagra sa svojim Riđanom
uđe
u legendu, mada po Statutu
fijakerista ne bi mogao ni da
pomisli da se bavi ovim poslom.
Naime, pesma i
žalopojka
za starim konjčetom
na stranu, ali istorijski fakat je
činjenica
da je Jagra veći
deo svog radnog vremena provodio naćefleisan,
odnosno trešten
pijan,
što bi ga u zlatno doba
fijakerista
činilo
nepodobnim za ovu vrstu posla.
- S druge, opet,
strane stoji Riđan,
koji je stvarno bio "pozitivan lik",
jer je Jagri bilo dosta da drži
oči
otvorene i kajase u rukama dok mušteriju
ne odveze na traženu
adresu. Posle toga mogao je sasvim
mirno da zaspe na mestu kocijaša,
jer je Riđan
sam "pogađao
put" do fijaker placa i "njihovog"
bođoša.
Pa ko ne bi voleo takvog konja. A to
što
se na konjski račun
za slavu "ogrebao" i Jagra, više
je stvar pesničke
slobode, nego stvarne zasluge.
-
- Dnevnik, 30.12.2005. godine
