K O D   K I C O A
 
 
 
 
 
 
 
Molim Vas, nemojte, nemojte, ne psujte...
Somborski fijakeri i fijakeristi
Milić  Miljenović
   Dok sedim kraj velikog staklenog portala u sajber ambijentu lokala koji je nekada bio čuveni "Prosvetni" i pijuckam jutarnju kaficu, na pamet mi pada bezbroj priča o starinama somborskim. Toliko ih ima da bi Somborci mogli da dosade i Bogu i ljudima naklapajući o tome čime su zaduili Jevropu i Srbadiju.
   Evo, na primer, ba kafa. Do Evropljana je dola zahvaljujući, ne direktno Turcima, već Somborcu Franji-uri Kolčiću, spasitelju Beča, to je nakon vojne Eugena Savojskog u carstvujučoj Vijeni otvorio birtiju i upoznao evropski "hoh" sa napitkom bez koga u civilizovanom svetu ne počinje jutro i radni dan.
   Hajde, moda Somborci nisu bili uvek tako planetarno preduzimljivi, ali mora im se priznati da već 227 godina u kontinuitetu koluju učitelje, pa su samim tim i opismenili srpski rod. Pozorite, muzej, srpska čitaonica, horovi... sve je to matoro, preko vek, vek i po, dva, i malo se varoi moe takvim nečim pohvaliti. A opet, kad pita bilo koga na ta ga Sombor asocira, prvo to će ti skoro svako čeljade u ovoj zemlji reći je "fijaker i tambure". Daba ta silna pismenost i građansko-trgovačka aristokratija starostavna, kad se od konja i fijakera nismo odmakli.
 
Zlatno doba
   A da kojim slučajem Velimir-Velja Subotić nije zapisao priču o Jagri, a Zvonko Bogdan je opevao, sam Bog zna da li bi se o Somboru u znaku fijakera i razmiljalo. Mislim, bilo je fijakera svugde, ali ba se Petrovićevom Ravangradu zalomilo da ostane "obeleen" kao varo fijakera. Sa istog tog "kafenog" mesta gledam i jedinog preostalog fijakeristu, čiča-Iliju, parkirao se kao i brojni njegovi prethodnici na istom mestu, fijaker placu, to se sada Trgom republike zove.
   Nemo na njega gleda i zgradurina barona Redla u koju je smeten Gradski muzej, a bogami i soc-realistički "silos" hotela "Sloboda". I kao da mu se rugaju tako samom i čemernom. Sad je Ilija na optinskom budetu, postao neto kao cirkuska atrakcija, sve u smislu "ove nase situacije" oko tranzicije, kad nam je turizam "okosnica stratekog razvoja". Nije red da nam dođu ti silni turisti u Sombor pa da nemaju priliku da sednu u fijaker. Za tamburae je isto muka, tek kad Pinga i njegova doktorska banda pod imenom "Bajski sokak" u nekom od lokala ugovori tezgu, mo' računati da će moći da povede urnjaju i ostalu tazbinu na pravu muziku. A kako je to nekada bilo...
   Zlatno doba fijakera je zapravo počelo polovinom 19. veka, kada su se Somborci malo "zaimali", oslobodili se tekih zajmova uzetih jo stotinak godina ranije ne bi li postali "gradani" slobodne kraljevske varoi i isplatili silnim zlatnim forintama imperatorku Mariju Tereziju. Kako se u ta vremena znalo reda, a ne kao danas sa ovim indijancima od taksista, Magistrat varoki, po dananjim merilima gradska vlada, odredi lepo fijaker plac i naredi da fijakera sme biti ne vie od 30. Taman toliko se moglo na placu smestiti raskonih stabala bođoa, kako bi i konji i fijakeristi za sparnih letnjih dana spas u hladu kronji "celtisa" mogli pronaći, dok su im zimi debela stabla sluila kao zaklon od hladnog severca.
 
Crveni fenjeri
   Bio je to pravi javni prevoz, gde je svaki fijakerista, mada privatan i inokosan čovek, bio pod čvrstom stegom. Nije svaka fukara mogla da upregne kljuse i bavi se fijakerisanjem. Moralo se voditi računa o izgledu, kako ličnom, tako i konjskom; sam fijaker je imao biti vazda čist i olajisan, pribor za prezanje konja besprekoran, a zimska opaklija bez buva i ostale gamadi, a ne da im se muterije zaujedu. Kako se grad razvijao, rasle su i obaveze fijakerista, pa je vesela fijakerska druina kasnije imala obligaciju da odrava i redovan "linijski saobraćaj". Od eleznicke stanice (i pruga somborska je od veka starija) do fijaker placa i od placa do tranda, odnosno gradskog kupalita na Velikom Bačkom kanalu.
   Anali varoki tvrde da su najčeće musterije bili doktori, ali je ostalo ivo predanje da su ipak lole i bećari najčeće muterije fijakerske bivale. Nije malo puta neki obesni sin bogatog babe u prvim kočijama vozio sebe, u drugom tamburaku bandu, a u trećem tap i "halbcilinder", pa ravno u Lastinu ulicu, pod crveni fenjer jednog od znamenitijih varokih kupleraja. Trpeli su jadni fijakeristi razmaenu somborsku boljestojeću mlade i "brez novaca", jer bi obično po jutru, kad "pokisli" od vina i rakije osvanu ocu i materi na doručku, preko kućne posluge brzo bila poslata dovoljna suma novca koja će namiriti račun i zaustaviti bruku i olajavanje, pre svega na fijaker placu, ali i po sokaku.
   Ni od "razvoza" dama sumnjivog morala fijakeristi se nisu libili, a i to bi, kad su se ne malo puta somborski lekari dapali oko toga ko će, za račun Magistrata, drati pod "zdravstveno-higijenskom" paskom prijateljice noći čija je profesija u to doba bila sasvim legitimna, samo im je Dinkićeva fiskalna kasa falila. Ipak da ne bi bilo sve tako u ruičastim bojama obojeno, istine radi valja reći i to da su kao registrovani prevoznici fijakeristi u svakoj od vanrednih situacija imali "ratni raspored".
   Naime, u slučaju poara, epidemije ili bilo kakve druge nesreće iliti alarmantne situacije, fijakeristima je, ba kao i gradskim vodarima, status "slobodnjaka" smesta prestajao i morali su se staviti na raspolaganje varokim vlastima. Tada su prevozili lekare, andarme, vatrogasce i vojna lica bez i jednog filera trenutne nadoknade, ali su im svi trokovi kasnije nadometani iz varoke kase. Tako je sistem fijakera funkcionisao skoro stotinu godina i jedina novotarija koja je unela neku trenutnu pometnju su bili gumeni točkovi, jer nisu toliko kloparali i "truckali" kao obični, drveni. Svaki fijakerista, koji je drao do sebe, skupljao je pare za ovakvo "luksuziranje", i uskoro je cela vesela druina pod bođoima imala gume umesto kolskih točkova.
 
Pesnička sloboda
   Potrajala je fijakerska "imperija" sve do tridesetih godina prolog, 20. veka, kad joj je konačan poraz naneo motor sa unutranjim sagorevanjem. Od ta doba sve je manje fijakerista bivalo na somborskim ulicama, pa je i moglo da se desi da Jagra sa svojim Riđanom uđe u legendu, mada po Statutu fijakerista ne bi mogao ni da pomisli da se bavi ovim poslom. Naime, pesma i alopojka za starim konjčetom na stranu, ali istorijski fakat je činjenica da je Jagra veći deo svog radnog vremena provodio naćefleisan, odnosno treten pijan, to bi ga u zlatno doba fijakerista činilo nepodobnim za ovu vrstu posla.
   S druge, opet, strane stoji Riđan, koji je stvarno bio "pozitivan lik", jer je Jagri bilo dosta da dri oči otvorene i kajase u rukama dok muteriju ne odveze na traenu adresu. Posle toga mogao je sasvim mirno da zaspe na mestu kocijaa, jer je Riđan sam "pogađao put" do fijaker placa i "njihovog" bođoa. Pa ko ne bi voleo takvog konja. A to to se na konjski račun za slavu "ogrebao" i Jagra, vie je stvar pesničke slobode, nego stvarne zasluge.
 
Dnevnik, 30.12.2005. godine
<- Nazad
U tom Somboru
 
 
Fijakerist
Velimir Velja Subotić
 
Najdivnijem fijakeristi na svetu,
u Somboru,
pokojnom Jagri u spomen
 
Molim vas, nemojte,
nemojte, ne psujte.
Molim vas, nije fer.
Večeras nemojte,
o, samo večeras
ne psujte fijaker.
 
Pa i voz ponekad,
svaki voz ponekad
pokvari vozni red,
to ne bi fijaker,
taj stari fijaker,
kog' vozi čiča sed.
 
Haj đi, haj đi,
haj đi haj đi haj đe...
 
Danas je godina,
ba ove večeri,
u ovaj isti dan,
kasao, zastao,
s duom se rastao
moj verni konj Riđan.
 
Kazuj, muterijo,
kud si namerio?
U koji eli kraj?
Novčanik u stranu,
za duu Riđanu
večeras vozim fraj!
 
Haj đi, haj đi,
haj đi haj đi haj đe...
 
Zato si, starino,
pod onim orahom
bacio zobi dlan?
 
Hej, tu je stanica,
poslednji put je tu
zastao moj Riđan.
 
Haj đi, haj đi,
haj đi haj đi haj đe...
 
 

Copyright 2005-2013 kodkicoa.com