Teško
je i zamisliti slavlje u Srbiji na
kojem se, pored svakojakih muzičkih
sadržaja, ne čuju i neke stare,
narodne pesme. Od zaborava ih čuvaju
pevači i kafane, ali i pravi
ljubitelji sevdaha, boemi,
ljubitelji atmosfere, štimunga i
davno potisnutog derta. Za razliku
od nekih drugih, savremenih i na
brzinu sklepanih, većina ovih pesama
sačuvala je dušu, jer su, kako kažu,
iz duše i života nastale. U njima su
opevani stvarni događaji, ispraćaji
na ratna polja, ljubavne drame,
nedaće i radosti, i sve drugo što
život nosi sa sobom.
Većina starih pesama, koja se i
danas može čuti, nastala je tokom
druge polovine 19. i početkom
prošlog veka. Vremenom, iz
prvobitnih verzija mnogo toga je
promenjeno, aranžmani su prilagođeni
savremenim zahtevima, ali je ostala
priča o tome kada su nastale i kako.
Nedavno preminuli novinar i etnolog
Mile Nedeljković godinama je
istraživao nastanak pojedinih
melodija, istinite priče pretočene u
stih i rimu, a njegov obiman rad
skoro je objavljen i u Srpskom
običajnom kalendaru za narednu,
prostu 2010. godinu. U njemu je,
između ostalog, Nedeljković objasnio
kako je nastala "Milkina kuća na
kraju", kako su se u Stankovićevoj "Koštani"
obrele pesme "Šano, dušo" i "Stojanke,
bela Vranjanke", omiljene pesme
Borine književne junakinje. Ovom
prilikom opisujemo nastanak nekoliko
i danas veoma popularnih pesama.
Žitelji nekadašnje Pogačarske male u
Vranu i danas se sećaju Mileta
Pileta. Za njih je Mile "onaj što
ima pesmu", tačnije "tatko na Persu",
jer je njegova ćerka Persida i sama
živela u istoj mali... Niko danas
pouzdano ne zna kada je Mile Pile
došao na ovaj svet, jerbo mu je
majka govorila da je rođen "one
godine kada su zvezde padale".
Nažalost, nijedna od njih ne beše
srećna po mladog momka. Rano je
ostao bez oca, a kao najstariji od
petoro dece majka ga je, kao mezimca,
prozvala Mile Pile.
Kao momak, obilazeći imanje u
vranjskoj Gornjoj čaršiji, u
dvorištu Koste i Agnije Stamenković
spazio je i "ubavo devojče" po imenu
Lenče. Vremenom, njegovi prolasci
bivali su sve češći, a zadržavanja
na kapiji sve duža. Ni Jelena (Lena)
nije bila ravnodušna, pa je između
njih ubrzo planula iskrena,
mladalačka ljubav. Nažalost, tome su
se usprotivili njeni roditelji. Od
tada je Mile nailazio samo na
zatvorenu kapiju i sklopljene kapke
na prozorima. Belo Lenče je bilo pod
stalnim prismotrom, pa su i njegovi
dolasci bivali sve zaludniji.
Sve ovo posmatrali su i duhoviti
Vranjanci, koji su Mileta i njegovu
muku ubrzo "turili i u pesmu".
Nastala kao obično zadirkivanje,
pročula se "po vranjanske kafane i
sokaci", pa je tako došla i do
Jeleninih roditelja. Zbog nje
odlučuju da je što pre udaju, a
izbor je pao na bakalina Kostu
Stošića. Venčanje i svadba, beleže
ondašnji hroničari, održani su
početkom februara 1898. godine.
Godinu
i po dana kasnije ženi se i Mile
Pile. Iz jedne ugledne porodice
isprošena je Ljubica, ali time pesma
nije zamukla. Ma koliko bio dobar i
požrtvovan kao suprug, svaki put
kada bi je dočula, a to bi bivalo
počešće, sledilo je prebacivanje i
optuživanje. Jednoga dana, u pratnji
najstarijeg Ljubičinog i Miletovog
sina, došao je mladi inženjer
Mihailo Stošić da zaprosi njihovu
kćer Persidu. Imao je samo jednu
manu, bio je sin belog Lenčeta. Kada
je za to saznala, Ljubica je
pozelenela od besa.
- Šta?! Jas sas belo Lenče kao priju
da se ljubim? Nikad!
I
dvadeset godina posle smrti belog
Lenčeta, koja je poginula u
bombardovanju Beograda 1941. godine,
Ljubica nije praštala mužu
mladalačke grehe. Sve do novembra
1960. godine, kada je Ljubica tužno
ispričala svoj san ćerki Persidi.
- Sa našeg Pileta ne valja. Tatko će
ti umre. Sanjala sam noćas da dođe
belo Lenče i odvede mi ga - rekla je
Ljubica.
I doista, sledeće noći, Mile je umro.
Uverena da ga je odvela Lenče,
Ljubica nije htela čak da ode i na
sahranu.
- Možda je i bolje što nije išla -
ispričao je kasnije Mile Brbača,
jedan od najbližih prijatelja
porodice. - Na samom ulazu u groblje,
naš sprovod se susreo sa svatovima.
Mi smo išli za kovčegom ćuteći, a
svadbari su pevali " Otvori mi, belo
Lenče".
Krajem
sedamdesetih godina prošlog veka,
pesma "Ja sam ja, Jeremija", koju je
prepevao Predrag Živković Tozovac,
izazvala je u javnosti brojne
polemike. Tada je nastala i polemika
da li je ova pesma legenda ili
zaista opisuje Jeremiju, vojnika iz
Toponice. Redakciji nekadašnjeg
lista "Sabor" javio se i Petar
Krstić iz Niša, koji se obratio
pismom:
- Ja sam potomak Jeremije Krstića,
rođenog u Toponici ispod Suve
planine, kraj Bele Palanke. U Prvom
svetskom ratu bio je tobdžija prvog
topa. Veseljak, svirao je frulu, pa
je i sam sebi spevao pesmu. Zdepast,
razvijenih ramena, crnih brkova i
belih zuba, najčešće je izvodio na
vašarima i skupovima, ističući sebe...
Pesma "Dimitrije, sine Mitre" samo
je jedna iz stvaralačkog opusa Stane
Avramović Karaminge, koja je
običavala da svaku životnu priču
pretoči u pesmu. Međutim, za
istinitu priču čula je od svoje
majke, u njenom samrtnom času. Kakav
je utisak ostavila na mlađanu Stanu
ova priča, dovoljno govori i podatak
da je tražila da je sa ovom pesmom,
mnogo godina kasnije, isprate i na
večni počinak.
Stana
je dobila ime po tetkinoj ćerki,
koja je ujedno bila i životni junak
ove pesme. Pred kraj života, majka
joj je ispričala istinu o rođaki
Stani, koja je bila udata za
Dimitrija i sa kojim godinama nije
imala decu. Pročuje se, međutim, da
je Stana jednu noć provela i sa
nekim Stojanom. Toma, ujak njenog
muža Dimitrija, pozove Stanu da to
proveri.
- Kako te nije stid da nam obraz
ukaljaš? Čuli smo da si bila sa
Stojanom. Zar je to istina? - grdio
je Toma.
- Istina je - odgovorila je Stana
bez oklevanja. - Ali, ako sam s njim
išla od merak, oči nek mi ispadnu,
pa slepa po svetu da idem! Muka me
naterala, znaš koja...
- Verujem ti - reče Toma. -
Ali pošto je tako, nemoj sa Stojana.
Ni on decu nema. Nego, idi sa Ristu
Garabinu. On ni sam ne zna kol'ko ih
ima.
Vest o
Staninoj bremenitosti sve je
obradovala. Stana, koja je za
ondašnje prilike već bila baba (navršila
je četrdesetu), bila je pošteđena
svakog rada i kretanja. Nesrećom,
posle teškog i bolnog porođaja,
Stana je umrla, ali je dete
preživelo.
U petak, posle pogreba, Dimitrije je
obišao rodbinu, podsećajući da je
sutra Stani prva subota. Na to je
podsetio i svog ujaka Tomu, koji mu
je tada rekao istinu.
- Ako, neka je Bogom prosto. Mi smo
inače hteli da usvojimo dete, kad
već nismo mogli da imamo svoje. A
ovo mi je barem Stana rodila - rekao
je Dimitrije.
Sutradan, na Staninoj svežoj humci,
uz krstaču, stajao je Dimitrije. Pri
kraju obreda, obratio se prisutnima:
- Ovde pored moje Stane da me kopate.
Ne me doma nosite...
A onda je mirno izvadio pištolj i
ubio se.
To je Karamingi ispričala majka
Magda, Stanina tetka. U toj noći,
koju je provela u bdenju kraj
majčinog mrtvog tela, Karaminga je
spevala pesmu "Dimitrije, sine Mitre".
Ali dugo ju je skrivala, baš kao što
je čuvana tajna o zloj porodičnoj
kobi.
M.M.
(Press, 27. decembar 2009. godine)