|
Na malenim kolicima
Vukao sam teki
kamen
Sa planine u dolinu.
Bezbrojni su tamni ljudi
Vukli kamen
to
će crkva
Da postane raspevana.
Usred svoga gluha posla
Zastajahu očajnici,
Moljahu se svome svecu.
Grehovi se nakupili
Mutnim rojem prekobrojem
I ko gavran srce kljuju.
Grehovi su preogromni
Rad kojih su ostavili
Svoga doma toplo gnezdo.
Pristignu ih na prepade,
Puni mraka besovskoga
I iskonskih
čudovita.
Svaki sebi straan
dođe
I kukavan nepočinstvom,
Nepristupan spaseniju.
Grehove
će otkajati
Vernim hodom smernom
strepnjom,
Blagom milju,
krotkim
činom.
Ne znam mesto te planine,
Ne znam pada te doline,
Ne znam doba te starine.
Ne znam ime hrama onog,
Niti sveca kom se die
Niti roda koji zida.
Teglio sam celom duom.
- Za molitvu oprotajnu
Nije bilo vie
snage.
I opet
će pokolenja
Crkvi stvarat zvučni
blesak
Za boravak anđelima.
I drugi
će neki govor
Da zazvoni na usnama
Da procveta u srcima.
I molitve drugačije
Račiniće
tamu sveta
Uzrujnijim romorenjem.
Sam, samotan i bez druga
Ja
ću večno
vući
kamen
Za sve nove bogomolje,
Za svetlije i jasnije
Blistavije i strasnije
ubornije i glasnije.
Gde god grehom strepnja
cvili
Gde očajna
sumnja mili
Gde se miso sebe boji:
- Dok ne bude pretvorena
Cela zemlja od kamena
U molitvu od plamena.
|
