K O D   K I C O A
 
 
 
 
 
 
 
Večne pesme zaboravljenog autora
Miodrag Milanović
Pre tačno sto godina izala je iz tampe mala zbirka pesama "Seljančice",
Milorada Petrovića
 
   Čudna je sudbina nekih naih stari(ji)h pesnika: pesme su im jo za ivota postale toliko popularne da su zale u narod i poistovetile se sa narodnim tvorevinama, a oni sami, njihovi autori, ostali su zaboravljeni.
   Ko od nas, recimo, ne zna i ne pevui rado pesme: Jesen stie, dunjo moja, Ne luduj, Lelo, čuće te selo, ili Igrale se delije na primer. (O navijačima popularnog beogradskog sportskog kluba, to se poslednje tiče, i da ne govorimo!) Malo ko, međutim, zna da su sve te navedene pesme delo pesnika Milorada M. Petrovića, o kome je ovde reč.
   Rođen 26.7.1875. godine u Velikoj Ivanči, na padinama Kosmaja, gde je zavrio i osnovnu kolu, Petrović pet razreda gimnazije pohađa u Beogradu, a zatim prelazi u učiteljsku kolu, koja se kolske 1896/97. seli u Aleksinac. Tu se zagledao u svoju koleginicu Ruu Kneević, ćerku narodnog poslanika Kole Kneevića, koji je streljan kao učesnik Timočke bune 1883. godine.
   Posle zavrene kole, čuvene po svojim tadanjim profesorima (dr Tihomir R. orđević, Milivoje Baić, Petar Ilić, Petar Despotović, Jovan Miodragović i drugi), njih dvoje izmolie isto mesto slubovanja - selo Veliko Krčmare kod Kragujevca. U rodnoj umadiji, mladi učitelj svojoj budućoj suprui Rui će zapevati:
"Jesen stize, dunjo moja,
jesen rana,
od jeseni do jeseni
sve se selo već ieni,
duo moja, bei meni!
Ne varaj jarana!"...
 
Podrka Letopisa
 
   Tako nastaju prve Petrovićeve seljančice (pesme koje pevaju o selu) nove i po duhu i po izrazu. On pronalazi svoje motive obične i jednostavne, svoj ton i naročito svoj melodiozan stih, oslanjajuci se na narodnu lirsku poeziju. Ispevavsi niz stihova o selu, ispunjenih čas bezazlenim humorom, čas tugom, čenjom i ljubavlju moma i dilbera, uz optimističko osećanje za sve to je u prirodi, Petrović biva zapaen i postaje popularan. Prikupivi svoje napisane pesme (njih 34), on ih pod naslovom "Seljančice" (sa posvetom "Mojoj Rui") tampa u Beogradu 1902. godine. Zbirka je odlično primljena od kritike i Milorad Petrović oduevljeno nastavlja rad i već iduće godine najavljuje se "Seljančica" u drugom proirenom izdanju, sa preko sedamdeset pesama. Jedan primerak prvog izdanja Petrović alje u Novi Sad, "Letopisu Matice Srpske na prikaz", kako će svojeručno da napie. Recenziju je dao tadanji sekretar Matice i glavni urednik Letopisa dr Milan Savić (1845-1930), koji će pored ostalog napisati i sledeće:
   "Pesniku je selo sve i sva, on neće i ne moe van njega, jer u seoskoj sredini oseća svu sreću, sve blaenstvo svoje. Ko zna, da li bi mu pesme tako mirisale, da je otiao van svoje sfere. Na svee poljsko cveće ili na sveu, pokoenu travu začelo ne bi. Moda bi se, da je selo napustio i otiao u varo, u pesme uvukao i smrad varoke kloake, bolesti i frivolnosti. I idila je lepa, lepa kao jutro na selu sa balzam - mirisom s planine ili s livade. Beatus ille, ljui procul negotiis"...
   I durgo izdanje "Seljančice" (1903.), Savić će toplo pozdraviti:
   "Čitajući te pesmice, čisto nam je ao to je minulo leto, jer "Seljančice" tako umiljato mame na sve vazduh, na livadu i meku travu njenu... Uz ovu bi knjiicu propevalo i starije grlo, a kamoli mlado!"
   Koliko je dr Savić bio u pravu, najbolje svedoči činjenica da "Seljančice" komponuju bukvalno svi nai kompozitori: od najstarijih Marinkovića i Mokranjca, pa preko Joksimovića, Bajića, Biničkog, orđevića, Krstića, Manojlovića, Konjovića, Hristića i Milojevića, do npr. Logara, koji je rođen iste godine kada su pesme objavljene. Tako je mala zbirka pesama Milorada Petrovića postala najveća muzička inspiracija.
   Prepoznatljiv po svojim pesmama Petrović dobija nadimak "Seljančica" koji mu je dobro doao, s obzirom da je u to vreme na vrhuncu slave i popularnosti bio glumac Milorad Petrović (1865-1928), jedan od velikana srpske pozorine scene (navedimo ovde da je on pored ostalog uspeno odigrao i naslovnu ulogu u filmu "Karađorđe" u reiji Ilije Stanojevića u francuskoj produkciji. Premijera filma je odrana u sali bioskopa "Pariz" u Beogradu 11.10.1911. godine).
   Milorad Petrović Seljančica je naoj knjievnosti dao i nekoliko lepih rodoljubivih pesama u prozi, a pisao je i dečje pesme kao i knjige za omladinu (Riznica). Za pozorinu scenu Petrović daje četiri komada: "Mladost" (1904), "Čučuk-Stana" (1907), "Komadić vajcarskog sira" (prema pripoveci ure Jakića) i "Sirotan". Pesme za "Mladost" komponuje Boa Joksimović (najpoznatija "Igrale se delije"), a Čučuk-Stanu muzički tumače Stevan Hristić i Isidora Bajić.
   Milorad Petrović Seljančica rođen je na selu i sem poslednjih deset godina ceo ivot je proveo na selu, gde je za vreme svoga učiteljovanja (Krčmari, Ranilović, Stojnik, Mladenovac-selo), napisao sve to je gore navedeno. U Beograd je premeten 1910. godine gde ivi u rodoljubivom zanosu pred predstojeće ratne sukobe. Vihor rata ga potom odvodi na razna bojita (Kumanovo, Jedrene) gde se razboljeva i jedno vreme sklanja kod porodice u okupirani Aleksinac, odakle se, proteran, vraća u Beograd gde je i dočekao oslobođenje. Već teko bolestan, iveći u stalnoj bedi i nematini, umire na Mihailovcu kod Beograda 17.04.1921. godine ne dočekavi svoj 46. rođendan.
 
Trajnije od dukata
 
   Jovan Dučić u članku objavljenom u "Naem Selu" (1929) ističe sledeće:
   "U Srbiji je drava seljačka, dinastija seljačka, vojska seljačka, a seljačka literatura pod imenom narodnih pesama i narodnih pripovedaka dala je nama pesnicima sve obasce figura i metafora, savren metar i ritam stiha, često čak i bezazlene ali lepe rime. Ono to italijanski pisac uči iz "Boanstvene komedije" na pisac moe, bez svakog drugog napora, da nauči iz raskonog izvora te literature koje je delo naeg seljaka. Mislim da nema primera sličnog u istoriji ni jedne druge rase."
   Zar tvorac "Seljančice" nije najbolji primer za navedene stavove velikog Dučića? Uostalom na to je jo ranije jasno ukazao i sam Jovan Skerlić. "Ugledajući se jako i uspeno na narodnu lirsku pesmu, Milorad Petrović je seoski pesnik, kao to je Janko Veselinović seoski pripovedač", stoji u "Istoriji srpske knjievnosti" (Beograd, 1914).
   Milorad Petrović je u mladosti bio gotovo uvek viđen u umadijskoj narodnoj nonji, a ispod gornje koulje, kau, nosio je amajliju - platneni zamotuljak u kome je čuvao grumen zemlje sa njiva svoje rodne Velike Ivanče. Iz Petrovićevog "beogradskog perioda" pomenimo i njegova drugovanja sa Borom Stankovićem, Disom i Simom Pandurovićem i... jednu anegdotu.
   Poali se Milorad jednom prilikom, poznatom beogradskom optičaru ajnesonu na izdavača Gecu Kona, koji je odbio da mu plati obećanu akontaciju. ajneson tada predloi pesniku da mu ovaj napie reklamu u stihu, za koju će biti dobro plaćen. Znajući u kakvoj je nevolji, Milorad brzo smisli sledeće:
Oči kvari Geca Kon,
a popravlja ajneson.
   Kao nagradu, za svaku reč Milorad je dobio po jedan dukat.
   Trajnija od dukata, ostaje naravno poezija Milorada Petrovića Seljančice.
   Pesme koje je ispevao u jednom dahu pune ritma i melodije, pevaju se i danas. Na zadatak je bio da na to ukaemo.
 
(Dnevnik, 6. februar 2002. godine)
 
 
<- Nazad
Ne varaj jarana
Jesen stie, dunjo moja,
jesen rana.
Od jeseni do jeseni
sve se selo već ieni.
Duo moja, bei meni,
ne varaj jarana!
 
Svake noći, dunjo moja,
svakog dana
brojim sate, mislim na te,
duo moja, umreh za te!
Budi moja, blago meni,
ne varaj jarana!
 
Mladost prođe, dunjo moja,
mladost rana.
Ja te, duo, eljan osta'!
Čekanja je bilo dosta,
bei meni o jeseni,
ne varaj jarana!

Divna noći
Divna noći, divna ti je
draga moja!
Za glavom joj pero vije
tice noja.
Pod grlom joj niz bisera,
moj biseru!
Grlo slađe od ećera,
moj ećeru!
Na prsima sjajna puca
zlatne boje,
u prsima srce kuca -
srce moje!
 
Celog dana pod jablanom
Celog dana pod jablanom
momče hladuje,
cele noći u samoći
cura jaduje!
 
iri grane, moj jablane,
pravi veći hlad,
neka mi se nahladuje
moj đidija mlad.
 
Nek hladuje do jeseni
iz dana u dan,
a u jesen neka dođe
babi na divan!
 
Zarudela ljiva ranka
Zarudela ljiva ranka,
procvetala karamanka,
savile se vite grane
na sve strane, moj dragane.
 
Razvila se zelen kada,
zamirisa bila rada
iz tvojega perivoja, duo moja,
draga moja, iz tvojega perovija,
duo moja, draga moja!
 
Dođe vreme... zna li mesto,
gde smo lane tako često,
svake noći do ponoći,
u samoći... Dođi! Dođi!
Svake noći do ponoći,
u samoći... Dođi! Dođi!
 
 

Copyright 2005-2013 kodkicoa.com