|
Rajo, tuna
rajo, kad se tebe setim,
ne bih da ti pevam, već
bih da te svetim.
Da te svetim, sveta goro,
oblistana
od uvela, bleda, turska
đulistana,
to mu vene rua
već
pod gorom crnom,
pa opet kukavnu zemlju kopa
trnom.
Iz tuđeg
je sveta, prestala da rudi,
pa bi da se
kropi iz krvavih
grudi.
Ej, a de je sunce, da se
njime sue
te krvave kaplje sa uvele rue?
Da osui
kaplje, da ruu
izgori,
da ostane za njom tek miris
u gori.
Iz toga mirisa pesma da
zaori
kad se jarko sunce zanavek
razgori.
Ej, a de je sunce? - pitam
srpske gore,
a one mi vele: I u tebi,
more!
Rajo, tuna
rajo, kad se toga setim,
ne bih da ti pevam, već
bih da te svetim.
(1860)
|
