|
Letnje je veče,
kroz lišće
suho
lagan vetarac tiho je duh'o,
šuštalo
je lišće,
k'o da reci zbori,
k'o da nekom tepa, il'
nekoga kori,
al' meni to dušu
silno pokreta,
k'o da su glasi s onoga
sveta.
Al' u tom lišću
ona ruža
jedna,
ona jedna, ona ruža
poslednja,
što još
zaosta iza svojih druga,
ka proročica
beda i tuga,
što kazujuć
propast rodu svom doskora
reč
svoju sama preživet
mora;
pa sad je dole spustila
glavu,
u zemlju gleda, gleda u
travu,
a po travi lišće
rumeno-bojno
k'o krvca kad kane na polje
bojno.
Tako ruža
mala svoje mrtve smatra,
katkad se kao s lišćem
razgovara,
i ona zbore kao da razume;
ti njihovi zbori opčinili
su me,
daleko mi duša
s njima odleta,
k'o da su dusi s onoga
sveta.
Al' ne znam
šta zbore, glas me
svaki vara,
ko pita koga, ko li
odgovara?
Da l' ruža
pita u lišću
duše
na onom svetu kakve su ruže?
il' koja duša
ružici
tepa:
Hodide s nama, ružice
lepa!
Tek na to ruža
što glavicom kreće,
da l' kaže:
hoće!
da l' kaže:
neće?
* * *
A ja se snuždim;
velja mi je muka,
sve me nešto
goni, sve me nešto
nuka
da i ja ružu
zapitam koju,
zapitam za koju nevolju
svoju;
'vako bih je pit'o, 'vako
bih je kuš'o:
Osamko bedna, poslednja ružo,
što gledaš
dole na svoje mrtve,
na roda svoga uvele
žrtve,
da li ti kadgod ko poručiva
od severa hladna, il' juga
živa,
da l' ti poručiva
koja rujna sela
od Prizrena stara, il'
Budima bela,
donoseć
bajke u mirisu
čednom,
o divnom jednom plemenu
bednom,
uveloj slavi roda jednoga,
plemena moga, roda srpskoga?
da li si
čula, u vrtu sveta
da jedno drvo ružino
cveta,
što
mu ruže
mire sa sviju strana,
koliko ruža,
toliko rana,
što
im mirisi lete po svetu,
da l' i do tebe, ružo,
dospedu?
da l' i do tebe kada
doskore,
da li o svome drvetu zbore?
Da li ti zbore, da li ti se
tuže,
kako se drvu ogranci suše,
kako je došla
guja iz dola
poganim zubom u drvo bola,
pa sad je bono, suši
se sada
zarazom smrtnom otrovna
gada?
da l' ti se tako
žale i tuže
mirisi teški
srbinjske ruže?
pa kad se tako tuže
sve teže,
da li ih tvoji mirisi teše?
da li im, sestra, zboriš
u nadi,
daleko tamo, istoku na
vrati',
otkud je tvorac narode
pren'o,
da ima drvo blagosloveno,
što ga ubada zver
otrovana,
pa je puno bolje, pa je puno
rana,
al' iz svake rane, uboca
duboka,
bistrina teče
mirisna soka?
taj divan miris tamjanom se
zove,
nadaleko miri, nadaleko
gore,
dolaze ljudi, pa ga ljudi
beru,
u hramovi ga na ugljevlje
steru,
neka miriše,
neka im reče:
i s otrova kako blagoslov teče!
da li ih teškaš,
ružice,
tako,
da li se daju utešit
lako,
sete l' se i svog drveta
tada?
da l' im se duša
umorna nada,
da l' im se nada, da
će po sreći
i s njega sveti tamjan poteći,
na ubod svaki otrovne guje
iz bujna srca probiti
struje,
da zamirišu,
svet da zanesu,
milinom da se duše
potresu,
anđeli
da se začude
sami
kad zamirišu
prosvetni hrami?!
oh, hoće
l', ružo,
proreći
meni
taj
časak doći
blagosloveni?
hoće
l' se zbiti - je l' da
će, je li,
poslednja ružo,
cvete moj beli?
Tako je pitam nekoliko puti,
gledam je, slušam,
al' ruža
ćuti,
tek ruža
moja
što glavom kreće,
da l' kaže:
hoće!
da l' kaže:
neće?
* * *
Osamko moja, poslednja ružo,
il' ti je osam veće
dotuz'o,
il' drugi jadi na srcu ti
stoje
kad
ćutiš
tako na reči
moje?
možda,
u slepoj nuždi
života,
pregorela si nesreću
roda,
pa ti je duša
skupila krila
u javi crnoj lep san da
sniva,
pa ti se ispod odmorna sana
na srcu malom stvorila rana,
potajna rana,
što te zatišta,
kad onaj vetrić
ovud propišta,
povetarca onog lagano krilce
što ti rumeno milova
lice,
povetarac onaj ljubavni,
meki,
što ti se kleo ljubit
te na veki,
pa ujedared ode iznenada,
poneo ti miris, ostavi jada,
pa nikad, nikad, nikada više
grudi ga tvoje ne osetiše!
Je l' tako, ružo,
cvete rumeni?
al', oh, ne tuži,
tako j' i meni!
i s mojim srcem tako se
zbiva,
i moje srce ljubi i sniva!
Oh, znaš
li, ružo,
rumeni cvete,
danove
čete kad zora povede
i ti se, ružo,
buditi staneš,
nanovo
živneš,
nanovo da'neš,
snova se nadaš,
snova si očajna.
znaš
li
što j' onda rosa tako
sjajna?
Opazila je rosa, kad je
pala,
opazila jednog anđela
mala,
od sjajnog lika rosa se
zanela,
pala je dole, lik je ponela,
pa otud sija, od otog lika,
a lik taj, ružo,
moja je dika!
Pa znaš
li, ružo,
znaš
otkuda je,
što rose tako zamalo
traje,
što tako brzo rosa
odleti? -
nje
što se, ružo,
nje
što se seti!
Rosa i zora, cveće
i granje,
sve je to divno, al' samo sa
nje!
Vetarac onaj,
što tebe 'nako,
što te onako ostavi
lako,
i on je možda
od nje ti doš'o,
mrežom
je njenih vitica proš'o,
mirisom svežim
njezine kose
dojio mlade kapljice rose,
pa kad je, ružo,
na tebe pad'o,
mirisom otim tebe je
svlad'o,
a on je ost'o sirotan,
deran,
pa kako tebi da bude veran!
Al' nemoj, ružo,
moj bedni cvete,
da ti se jadi na meni svete,
već
kaži,
ružo,
ružo,
ne taji,
šta su ti rekli ti
uzdisaji?
ti uzdisaji najslađe
mome
šta poveriše
srdašcu
tvome?
Je l' ti
šan'o možda
koji uzdah kratki
moj da
će biti anđelak
slatki,
moj da
će biti - ta reći
je mor'o! -
moj da
će biti al' skoro,
oh, skoro!? -
Tako sam ružu
molio lepo,
pa sam joj lask'o, pa sam
joj tep'o,
al' ona valjda ne
čuje mene,
već
samo
ćuti,
ćuti pa vene,
glavicom malom tek-tek
što kreće,
da l' kaže:
hoće!
da l' kaže:
neće?
(1863)
|
