K O D   K I C O Š A
 
Preterana usluga
   Osnivanje nove države i sav njen život, početkom prošloga veka, razvijao se na uskome prostoru današnje prestonice, oko Saborne crkve pa ka Varoš-kapiji. Taj prostor dugo je sačuvao fizionomiju staroga Beograda, pa ni danas još tamo nisu izbrisani svi tragovi. Još postoji zgrada prve pošte, prve škole, prve državne štamparije, još dvor kneginje Ljubice (današnji Muzej savremene umetnosti) i još čitava grupa starih kučica između Zadarske ulice i Kosančićevog venca.
   Sve do sedamdesetih pa i do osamdesetih godina, ona padina koja se spušta ka Savi, počev od današnjega Topličinog venca, a naročito onaj strmi pad kojim se kroz današnji park slazilo na Varoš-kapiju, bila je načičkana tipičnim turskim kućicama, od kojih je i do danas pogdekoja zaostala skrivena po onim uličicama koje mrežaju taj deo varoši. To su bile obično dvospratne kućice od kojih donji sprat nije imao prozora sa ulice, a na gornji se pelo strmim drvenim stepenicama kao na kakvu zvonaru. Gornji sprat je bio s lica isturen na ulicu, nošen kosim podupiračima, a nad ovim se streja još dalje isturala na ulicu. Gornji sprat je imao najpre otvoren doksat, u koji je izbijao stepenik, i dve-tri sobe sa mnogo malih prozora. Te kućice su bile nekad krečene, ali su zidovi oronuli i kroz lep se dogledaju zidni direci, ili ih pokriva loza i zimzelen koji se uz zidove puza.
   U tome kraju, osvetljenom sa nekoliko fenjera na velikim odstojanjima, razvijao se i prvi noćni život starog Beograda. Znamenite su tada bile varoš-kapijske kafane: Srebrna kugla, Crnogorac, Luka Vukalović, Kraljević Marko, Grozd, Crni konj, Mala Varoš-kapija, Zlatni top i mnoge druge, od kojih su se neke i do danas zadržale.
   Kada je, 1872. godine, Ðura Jakšić imenovan za korektora Državne štamparije, on je počeo da svraća u kafanu kod Luke Vukalovića, koja mu je bila nedaleko od kancelarije, te je bivalo da je poneo tamo i listove korekture i pročitavao ih uz čašu vina. Kako je gazda bio vrlo predusretljiv prema Ðuri, za kojega je čuo da je spisatelj, to je Ðura lako uspeo da u njegovom tefteru dobije svoju sopstvenu stranu na kojoj je gazda debelom pisaljkom, koju je umakao u usta, zapisivao Ðurina dugovanja. Ta je okolnost kod Ðure, koji je bio večito oskudan, učinila da se on potpuno odomaćio u toj kafani, te ne samo danju, već bi i noću rado zalazio u nju. Ðura je, uvek pod šeširom, sedeo sam za stolom, ali se nije bunio ako bi mu se pridružio koji od gostiju iz onoga maloga sveta koji je posećivao kafanu, jer gospoda su retko u nju zalazila. Najradije bi sedeo u društvu slovoslagača iz Državne štamparije.
   I zbog dobrog vina, a više još zbog toga da bi bili u društvu sa Ðurom, zalazili su češće i tadanji omladinci i mlade poete kod Vukalovića. Među te je spadao i Dragomir Brzak, koj je tad nosio poetsku leptirastu mašnu, frizirao kosu da mu bude grgurava i pisao stihove imitirajući Ðuru Jakšića.
   Jednom tako uoči Božića - Brzak mi je to docnije pričao - sišli po večeri kod Vukalovića on, Antonije Kovačević, pozorišni slikar, i Sušić, znameniti beogradski pevač-sevdalija, koji je docnije gostovao u "Seoskoj loli" na beogradskoj pozornici. Ovo društvo mladih ljudi priključilo se stolu za kojim je Ðura sedeo, srčući cigaretu kroz kratku višnjevu muštiklu i potkrepljujući se vinom. Ðura se srdačno obradovao novome društvu, jer je voleo Sušićevu pesmu.
   Bile su to one uzbudljive godine kada su u Bosni kresale već iskre iz kojih će planuti ustanak. Ðura, sav zažaren rodoljubljem, govorio je sa oduševljenjem o ustanku. Koje tako raspaljiva tema razgovora, koje zanošljiva pesma Sušićeva, a sve uz dobro crno vino, učini da se ovo društvo, pod svetlošću male petrolejske lampe koja je visila sa tavana, zadrža duboko iza ponoći, a tada krete uzbrdo, prteći pred sobom sneg i pridržavajući se plotova i zidova kućnih.
  To je bio tegoban put, uzaći od Varoš-kapije preko današnjega Topličinoga venca do grbine kojom se danas pruža Knez-Mihailova ulica. Bilo je tu brda i uzbrdica, bilo je tu strmih staza, te je društvu zagrejanom dobrim crnim vinom teško bilo koračati po snegu koji je sve to zavejao. Teturalo se ipak nekako i društvo je najzad uspešno stiglo do polovine puta, tamo negde preko puta današnjega hotela Palasa. Tu su zastali da predahnu. Dok je Ðura još uvek govorio o ustanku, Sušić obrati pažnju na jedan predmet koji leži u snegu pred jednom od onih turskih dvospratnih kućica. Priđoše i ostali bliže i uveriše se da je to čovek koji se pijan skrhao tu i sem stenjanja nije davao glasa od sebe niti je na pitanja odgovarao.
   - Dignite ga, dignite grešnika! - reći će Ðura. I dok oni pokušavahu da ga dignu, ču se sa gornjega sprata, sa otvorenoga prozora, ženski glas:
   - Jaoj, nesretnik jedan, opet! Svako veče tako, svako veče!
   - A ko je to? - zapitaće Kovačević.
   - Moj nesretnik, moj muž. Eto, svako veče tako. Pomozite mu, tako vam boga, da se popne gore, promrznuće!
   Sentimentalni i inače, a razneženi i sami dobrim crnim vinom, mladi ljudi pristaše, tim pre što ih i sam Ðura podstače:
   - Ja ne mogu, nego deder vi, mladići, pomozite ženi!
   Brzak, Kovačević i Sušić poneše pijanicu koji se ničemu nije protivio. Bio je to mučan posao nositi pijana čoveka uz one uske i strme stepenice, kojima se po starim beogradskim kućama ulazilo na gornji sprat. Pijanica se oklembesio, a nosioci posrću, ćuškaju se, guraju, stenju i penju, i opet slaze kao da Sizifov kamen uznose uz brdo. Ðura ostao na ulici, puši i hrabri omladinu da istraje u svome plemenitom preduzeću.
   Trajalo je to bome pola sata, dok jedva nekako uspeše da onoga nesretnika uznesu na doksat. Zaustaviše se tu da se odmore, a kroz jedna odškrinuta vrata ču se glas one žene što je maločaš na prozoru naricala. Ona je bila golišava, kakva se digla od spavanja, pa nije mogla izaći pred tuđince.
   - Hvala vam, braćo, doboga vam hvala! Molim vas, unesite nesretnika tamo u onu sobu, učinite mi još toliko!
   Ovi pregnuše još jedanput da do kraja izvrše plemenito delo. Poneše onoga u sobu i sručiše ga u postelju pa pođoše zamoreni niz stepenik, praćeni zahvalnošću one žene iza odškrinutih vrata.
   Tek što izbiše na ulicu, tek što ih Ðura nestrpljivo zapita: "Svršiste li posao?" a ozgo, kroz otvoren prozor, prolomi noćnu tišinu krik ženin:
   - Jaoj, pobogu ljudi, pa ovo nije moj muž!
   - Nego ko je? - odazvaše se ovi ozdo.
   - Ovo je neko drugi. Kumim vas bogom, dođite da ga nosite!
   - Šta kažeš?! - zgranuše se ovi. - Taman posla!
   - Nosite ga, ljudi, naići će moj muž, pa... - cvili žena.
   - More, zar nam je malo bilo što smo ga uzneli, nego sad još i da ga skidamo! - veli joj Brzak.
   - Pa šta ću ja s njim? - cvili žena.
   - Šta ti bog da! - odmahnuše ovi s ulice i pođoše ponajlak po snegu da se penju uz brdo kojim će stići na visinu današnje Knez-Mihailove ulice.
   Eto, tako je to nekad bilo!
 
 
 
 
 
 
 
 
Copyright © 2005-2013 kodkicoša.com