|
Veliki dobrotvor Ilija Milosavljević-Kolarac
zaveštao je celokupno svoje imanje na
prosvećivanje naroda. To imanje
čini današnja
centralna pošta sa kafanom na uglu Poenkareove
ulice i Pozorišnoga trga a zatim ceo niz dućana
u redu, koji zavija i u Miletinu ulicu gde
izbija kafanska bašta. Tim imanjem koje danas
predstavlja ogromnu vrednost upravlja naročiti
Odbor Kolarčeve zadužbine koji je
želeo da na
istome, a na licu prema Pozorištu, koje gleda u
Miletinu ulicu, podigne Narodni univerzitet koji
se izdržava iz zadužbinskih prihoda.
U domu zgrade iza Kolarčeve pivnice, onamo gde
je sad centralna pošta i direkcija Beogradske
pošte, bilo je dugo vremena austrijsko
poslanstvo koje je zauzimalo sve prostorije na
gornjemu spratu a na donjem spratu, gde su sada
poštanski
šalteri, bila je katolička kapela sve
dok nije podignuta nova na Vračaru.
Kafana "Kolarac" jedna je od starijih
građanskih kafana i ponela je svoje ime po
sopstveniku zgrade-zaveštaču. Odmah po podizanju
zgrade otvorena je tu kafana sa baštom, i
građanstvo, a naročito porodice, koje su dotle
posećivale Germanovu baštu, sve su se preselile
kod "Kolarca". Oduvek, kao i danas, ta je kafana
važila kao vrlo solidna, gde su naročito
nedeljom, na podne posle službe
božje, a uveče
posle šetnje na Kalemegdanu, navraćali otac,
majka i sva deca da popiju po
čašu piva i
slušaju muziku.
U prvo doba i kafana i bašta bile su manje.
Kafana je imala nekoliko soba i jedno odeljenje
malo prostranije a bašta nije bila ni za
polovinu današnje bašte. Po tim raznim sobama
kao i leti u bašti bila je polovina stolova
zauzeta za stalne goste ("štamtiši"), jer kod
"Kolarca", kao ni u jednoj beogradskoj kafani,
bio je najveći broj tih stalnih, tih "večitih"
gostiju.
Za jednim od takvih stolova, u najcvetnije doba
ove kafane, kada ju je držao Nikola
Praporčetović (sedamdesetih i osamdesetih godina
devetnaestog veka), bilo je uvek okupljeno ovo
društvo: Milos Petrović, stari gospodin,
Dragomir Brzak, Panta Jovanović blagajnik,
Nikola Šilić telegrafista, Uroš Romanović
načelnik, Panta Besarić telegrafista,
Čekić
kasacioni sudija, Nikola Ninić sudija, Manojlo
Ðorđevic "Prizrenac" i Miloš Popović novinar.
Oni su sedeli redovno u manjem salonu za jednim
dugačkim stolom na kome je stajao, u piksli od
palidrvaca, karton na kome je pisalo: "Gospodsko
mesto".
Bilo je u drugoj sali još jedan sto "večitih"
gostiju, oko kojega su se skupljale zanatlije
kojima je predsedavao Jovan Sremac limar, brat
Stevana Sremca. Jovan Sremac poznat ne samo kao
čestit
čovek, dobar drug i gost izdašne ruke,
važio je još i kao neobično vešt da spravi meze
i salatu te su se njegovome stolu, bar dok se ne
slisti meze, rado pridruživali i oni koji po
profesiji nisu bili zanatlije.
Među gostima, naročito o ručku, viđao se
često
kod "Kolarca" i pokojni Kosta Vujić profesor.
Poznata je stvar već da je Vujić ručavao na
dva-tri mesta. On je znao u kojoj je restoraciji
dobra supa i goveđina a u kojoj umokac i
pečenje i nije nikad reskirao da u jednoj pojede
sve to. Kod "Kolarca" je, po njegovome uverenju,
bila odlična supa i goveđina i on bi to pojeo
tu, a zatim bi išao u "Kasinu" na Terazije, da
jede kakav umokac i vraćao se "Ruskom caru" da
završi ručak pečenjem.
Za vreme točenja piva na podne i uveče kretali
su se između stolova i dva vrlo zanimljiva
tipa. Jedno je bio Pera pekar, koji je pekao
vrlo dobre perece i pisao vrlo rđavo stihove i
nekada tako poznata jevrejska Perla sa Jalije,
koja je pekla jaja na način kako je to kod
Jevreja običaj a koja su jaja gosti vrlo rado
jeli uz pivo.
Najduže je držao kafanu "Kolarac" pomenuti
Nikola Praporčetović ili, kao
što su ga obično
zvali, Nikola Praporac. To je bio otmen gospodin
i dobar domaćin a vrlo korpulentan
čovek sa
velikim trbuhom pred sobom. Među njegovim
gostima tada je cirkulisala jedna anegdota o
Nikoli Praporcu koji je, kao neki delegat, sa
mnogim drugima, odlazio u Moskvu na neku
izložbu. Vele tada je i ruski car bio na toj
izložbi i rado je primio srpsku delegaciju. Kada
mu se predstavio ovaj simpatični kafedžija
beogradski i rekao da se zove Praporac, vele,
car ga je odmerio onako korpulentnog kakav je
bio i rekao:
- No, kad su u Srbiji takvi praporci, kakva li
tek zvona moraju biti!
Posle Nikole Praporca preuzeo je na dugoročni
zakup lokale g. Ðorđe Vajfert, s tim da je ne
izdaje pojedincima, no to da bude glavni i
centralni lokal za točenje piva iz njegove
pivare. Od tada je počelo i renoviranje kafane.
Od mnogih soba stvorena su dva paralelna salona,
od kojih je jedan bio pivnica i drugi trpezarija
a osim toga, uništavajući jedan deo bašte, koja
je zatim potisnuta van dotadanjih ograda, g.
Vajfert je podigao najveću i najlepšu salu u
Beogradu. Ta sala, koju je zatim u našem
narodnome stilu dekorisao poznati slikar
Dragutin Inkiostro, postala je tada središte
duhovnoga i društvenoga
života prestonice. Tu su
priređivane najotmenije zabave (Žensko društvo,
Kolo Jahača, Akademska omladina, Trgovačka
omladina), tu koncerti i gostovanja, tu
predavanja i zborovi, tu svadbe i svi veći
banketi. Učiteljsko je udruženje tu održalo
jednu svoju godišnju skupštinu, Narodna odbrana
nekoliko zborova. Uostalom, Narodna odbrana je i
ponikla kod "Kolarca". To je bilo onih burnih
dana kada je Austrija proglasila aneksiju Bosne
i Hercegovine. Poznate su one ogromne
demonstracije koje je vodio Branislav Nušić.
Kako su demonstracije trajale nekoliko dana i s
dana na dan hvatale sve
šire dimenzije tako da
su pretile da se pretvore u nerede
širih
razmera, Nušić, osećajući da nema više snage ni
moći ni autoriteta da takvoj bujici postavi
brane, pozove hitno na savetovanje pok.
Živojina
Dačića i s njim zajedno odluči da pozovu veći
broj uglednih građana na savetovanje. Oni
zakažu sastanak ovih u manjoj sobi kod "Kolarca"
i na taj sastanak dođu kao pozvani: Ljuba
Jovanović,
Žika Rafajlović, Velisav Vulović,
Marko Vuletić i još nekoliko istaknutijih
građana.
Nušić im iznese situaciju i potrebu da se ovaj
narodni pokret, koji je on izazvao, reguliše i
uputi jednim naročitim i po interese otadžbine
korisnim pravcem. On im reče još da se lično
oseća nemoćnim da to učini; stoga predloži da se
obrazuje odbor Narodne odbrane, koji
će ubuduće
rukovoditi celim pokretom a on
će mu i dalje
rado služiti. Predlog bude primljen i toga
časa
postaje Narodna odbrana koja prima zatim na sebe
velike nacionalne zadatke koji urađaju
blagoslovenim plodom.
Od sviju koncerata i zabava, koje su kroz dugi
niz godina priređivane u lepoj i prostranoj
sali kod "Kolarca", odvaja se jedan neobičan
koncerat, koji je jos potkraj prošloga veka
priredila Poštansko-telegrafska zadruga. Te
večeri, "Kolarčeva" sala bila je dovedena u
saobraćajnu vezu sa celim svetom i taj neobičan
i originalan koncerat predstavljao je pravo
čudo
svojega doba. U tome vremenu u Srbiji još nije
postojao međugradski telefonski saobraćaj i baš
zato je izazvao toliko veću radoznalost kod
beogradske i niške publike kad je Telegrafska
zadruga objavila da priređuje "jednovremeni
telegrafski koncerat Beograd-Niš". Drugim
rečima, beogradska publika u "Kolarčevoj" sali
slušaće niški orkestar i niško pevačko društvo
"Branko", koje
će pevati u sali niškog hotela
"Evropa", a niška publika slušaće beogradski
orkestar i pevačku družinu "Stanković", koja
će
im pevati u "Kolarčevoj" sali. Tada su mnoge
neverne Tome, i u Beogradu i u Nišu, zavrteli
glavom i sa velikom sumnjom u tehnički uspeh
jedva su rešili da posete ovaj
čudnovati
koncerat. I umalo nisu naslutili neuspeh.
Koncerat je trebalo da počne u 9
časova;
međutim, telefonska linija, jedina između
Beograda i Niša, koja je služila samo za dvor
obeju prestonica, i koja je za ovu svrhu bila
ustupljena toga večera Telegrafskoj zadruzi,
bila je prekinuta u 8
časova i opravljena tek
posle dva sata, kada je publika na obadva mesta,
uz podsmeh, htela da napusti obadve sale. Ali je
na kraju krajeva opet ispalo kako treba.
Te noći sala "Kolarčeva" bila je pretvorena i u
poštu i u telegraf. Za jednim dugačkim stolom,
najlepše mis-poštarke tuckale su poštanskim
žigom marke na pismima i saobraćajnim kartama.
Za ovu svrhu, po rešenju ministra Laze
Jovanovića, izdana je naročita emisija maraka i
karata u korist telegrafske siročadi, koja je
važila svega 24 sata.
U jednom uglu sale bio je postrojen i telegraf.
Publika je imala pravo te večeri da vrši
pošiljke i poštanske i telegrafske. Ljuba
Krsmanović je odatle telegrafisao svojim
prijateljima u Beču, Berlinu, Parizu i Londonu.
Odatle je pozdravljen i veliki Srbin Nikola
Tesla.
Mnogobrojna beogradska i niška publika otišla je
sa ovog koncerta veoma zadovoljna i puna
divljenja ovakvom napretku na polju telefona u
Srbiji, i ne sluteći
šta
će dobiti, posle nepune
tri decenije, sa radio-telegrafom i telefonom.
Od znatnijih zakupaca već renovirane kafane u
Vajfertovoj režiji, najpoznatiji je bio
"Brat-Velja" koji je inaugurisao kod "Kolarca"
krkanluke, mezeta i presan kiseli kupus na
podne. U doba Brat-Veljino "Kolarac" je počeo
sve više bivati noćna kafana, gde je rado
provodio noći ceo Beograd. Tada je Brana
Cvetković preneo svoj orfeum kod "Kolarca" te
postao najomiljenija atrakcija Beograda i svih
stranaca koji bi se u Beograd navratili. U to
doba, za vreme Braninih predstava, kod "Kolarca"
se gušilo i nije se moglo doći do mesta ni zimi
u velikoj sali ni leti u bašti.
Posle Brat-Velje držali su kafanu najpre
Ðoka
Dimitrijević i Garma, zatim sam
Ðoka
Dimitrijević a posle izvesnog vremena uzeo ju je
Ðoka Cvetković, koji ju je potpuno
reorganizovao i renovirao te stvorio jedan od
najprijatnijih etablismana u Beogradu.
|
.jpg)