K O D   K I C O Š A
 
Beogradski hanovi
   Hanovi kao ustanove gde odsedaju putnici, mada nose tursko ime, nisu ustanove koje su nam doneli Turci. Oni su je zatekli na Balkanu, jer hanovi se pominju još u srednjem veku ako ne i ranije. Za znameniti Kuršumli-han u Skoplju, koji još i danas postoji, ruski pisac Jastrebov misli da je još za doba cara Justinijana. Uostalom, hanovi se pominju i u Dušanovom zakoniku u kome su propisane dužnosti handžije prema putniku. Hanove opisuju i svi stariji putopisci po Balkanskom poluostrvu. Jedan od najstarijih opisa je onaj sveštenika Stevana Gerlaha koji prati na putu za Carigrad carskoga poslanika Davida Ungnada 1573. godine. Gerlah u svome putopisu zadržava se baš na beogradskim hanovima i veli da u Beogradu ima četiri ili pet kamenih karavan-seraja, od kojih je osobito lep Mehmed-pašin koji se sastoji od tri odeljenja. U prvom je lep i dug bezisten i dvorana trgovačka koja ima s obe strane dućane. Drugo odeljenje ima u dva kata mnogo sobica, gde stanuju strani trgovci koji ovamo donose i prodaju svakojaku robu. Treće odeljenje sastoji se od velikog dvorišta i velike konjušnice. Češki plemić Vaclav Budavec, koji je 1577. godine pratio austrijskoga poslanika Hincendorfa u Carigrad, opisuje jedan carigradski han (Karavaj-seraj) koji je turska vlada stavila na raspoloženje austrijskom poslaniku. Bio je u pravom Stambolu - veli u opisu Budovec - na Konstantinovu trgu; međutim su ostali poslanici stanovali u Galati, preko Zlatnog roga. Spolja je izgledao (han) kao nekakav gradić. S ulice su pri zemlji bili zanatlijski dućani i radionice. Na vratima je stajala straža, jedan čauš i četiri janičara. Kad se uđe na vrata, stupalo se u prostranu četvorouglastu avliju, rđavo kaldrmisanu. Pri zemlji se svud uokolo nalazili na svod arovi za sto i više konja. Na prvom boju od avlije se nalazio lep trem s mnogobrojnim stubovima i moglo se po tom tremu prvim bojem obići oko cele avlije. Iz toga se trema ulazilo u četvrtaste sobe koje su sve bile široke i dugačke po dvadeset stopa. Svetlost je u te sobice dolazila ili s ulice ili iz trema kroz okna rif visoka. Iznad svake sobice bio je na krovu olovom pokriveno kube i pokraj njega visok odžak. Nasred avlije je bila češma. Zgrada je sva bila sazidana od tesanog neokrečenog kamena i duvari su svi gotovo bili od dima počađali. Čistoće u toj zgradi nije bilo nikakve. Po sobama su hodali miši, pacovi, lasice, gušteri, skorpije i druge mnoge sitnije životinje. Poslanik Hincendorf je jednom našao u svojoj postelji zmiju te je presekao sabljom. Razume se da hanovi u manjim gradovima, u provinciji, nisu ni približno tako veliki i bogati kao ovi u prestonici. Jedan putnik iz austrijske misije 1719. ovako opisuje jedan han u Beloj Palanci na Nišavi: Sproću Palanke, na drugoj strani, ima jedna lepa mehana koju Turci zovu han ili Karavan-seraj. Ovakvih hanova ima mnogo u Turskoj. U njima se može da prenoći zabadava a Turci ih grade i za sevap. Zgrade su ove dosta velike, malo su duže nego što su široke i zidane su od kamena i pokrivene bakrom i olovom. Unutra je velika, prazna prostorija bez ikakvih soba, sem ako se ne bi sagradio kakav sobičak, kad se zna da će kakav paša da svrati tu na konak. U sredini hana ložila se vatra, oko koje putnici prostru svoje sidžade koje nose u tekijama i tu spavaju. Sa strane, pored duvara od hana, privezana je putnička stoka koja je obgrađena jednim niskim zidom tako da preko ovoga zida vide i putnici svoju stoku i stoka njih. Ovi hanovi nisu nikad bez lepe bunarske vode ako nema češme za piće i za umivanje.
   Hanova je tih bilo i po selima i drumovima koji su se podizali na mestima gde je putnik morao da konakuje. Jedan takav seoski han opisuje naš Stojan Novaković, koji je 1886. godine putovao u Skoplje te morao konačiti u Biljač-hanu. Novaković u svojim beleškama veli: Prvi han na koji smo od naše granice naišli bio je na jedno deset kilometara od naše granice blizu Bujanovaca i Levoga Sela, na stanicama Morave i Moravice. Ali, kako se tu beše tada gradio i montirao most na Moravi, han je već bio izgubio svoje prvašnje obličje, jer su se uza nj pokazivale barake građene za železnicke radenike. Drugih deset kilometara dalje nalazio se drugi han, usred pustog mesta, na visu, prazan i bez igde ikoga u svojoj četvrtastoj ogradi, sa nešto suhote unutra. U njemu zapalismo cigare i pođosmo dalje, pa prešavši visove koji taj han od Biljača rastavljaju i koji su svi goli nagi, kao sva mesta ukraj putova po Turskoj, dođemo ka Biljaču. Evo, dakle, kako izgleda han Biljač koji nam se čini kao tip tih građevina i kao jedna od ponajvećih: Glavno je u hana zidom ograđena avlija većega prostora. Avlija Biljač-hana hvataće četvorostran prostor od blizu 50-60 metara, ograđen zidom dva do tri metra visokim, sa velikom kapijom. U toj obzidanoj avliji, u uglu severnome nalazi se kuća na glagolj, uza sam zid avlije, spojena s njime. Gornji, ovde zapadni deo forme G čini prostrana puna dima kujna sa badžom i ognjištem, bez odžaka. Do kujne, s prozorima okrenutim jugu, ima dosta prostrana soba sa plehanom peći i prostranim, povisokim, preko cele širine sobe krevetom, kao po našim starim mehanama. Taj je krevet hvatao trećinu sobe. Stola ni stolice nisu imali, već oko vatre nešto tronogih stolica. I soba se strahovito pušila. Po krevetu su prostrte bile asure i više ništa. Na njih smo mi prostirali svoje ćilimce i izvadili iz kola i podelili sa svojim pratiocima i saputnicima što je bilo za jelo. U hanu kao da se ne mogaše ništa dobiti, ili može biti katkad mesa, jer su se videle neke ovčije kože. Nad vatrom, o verigama, visio je kotao s vodom iz kojega su punili džezve za crnu kafu. Ispred sobe i kujne je strehom natkriljen poširi hodnik na direcima. Duža linija od glagolja bili su harovi, duži nego prednja odeljenja, kao što je i uspravna linija od G. U hanu i uz han drugo ništa nije bilo. Iza hana videlo se da se polagalo seno. U avliju se uteruju kola, ugoni stoka itd. Česma je pokraj hana i pokraj puta. Eto kakav je originalan tip hana. Ovo nekoliko navoda iz pojedinih putopisaca daju dosta jasnu sliku kako su izgledali hanovi, te možemo sebi predstaviti i stare beogradske hanove. Sem Gerlaha, skoro vek docnije pominje beogradske hanove i turski putopisac Evlija Čelebija. On ih čak i poimence nabraja. Ima šest karavan-seraja - veli Čelebija opisujući Beograd. - Karavan-seraj Sokoli Mehmed-paše je kao kakva tvrđava s gvozdenom kapijom. U njemu ima sto i šezdeset odžaklija, na dva sprata je odeljenje za hareme, štala za konje i štala za kamile. Čuvari ovog karavan-seraja svake večeri udaraju u bubnjeve i zatim zatvaraju kapiju. Imaret-han je vakuf i zadužbina Jahja Mehmed-paše. U ovome hanu čovek ostane mesec dana i ništa ne plati, nego se samo pomoli Bogu za osnivaoca i odlazi. Evlija Čelebija veli u svome opisu da u Beogradu, sem pomenutih, ima još i dvadeset i jedan trgovački han, od kojih su čuveni: Novi han, Bezisten han, Arasta han, Šehmadin han, Čukur han, Selavi han i Pazar-jeri han. Sve te hanove iz sedamnaestoga veka zbrisali su dugotrajni ratovi koji su imali jakoga uticaja na formiranje Beograda, buduće prestonice. Jača naselja Cincara u početku prošloga veka i preduzimljivost ovih učinili su da hanovi prestanu biti monopolom Turaka kao što je to u ranijoj prošlosti, te početkom prošloga veka Cincari kao handžije ne samo da se takmiče sa Turcima već i preotimaju maha u čaršiji.
   Hanovi u beogradskoj čaršiji bili su neobično važni trgovački centri. Tu su se zbirali trgovci iz čaršije da svršavaju svoje trgovačke poslove, tu su se sretali sa putnicima i upoznavali sa njima, čuli od njih što i poručili po njima gdešto tom i tom trgovcu u toj i toj varoši; tu su trgovci dočekivali poštu ili espap koji su im kiridžije donele iz dalekih mesta. U hanovima su se vršile trgovačke isplate i naplate; tu se razmenjivao strani novac za domaći i domaći za strani; tu su padali karavani sa tovarima i odatle se kretali u daleke gradove i, najzad, tu u hanovima raspravljala se i šira, nelokalna politika, jer je pogdekoji kiridžija ili putnik, prispeo iz Jedrena ili Sereza, doneo važnu vest, koju je on čuo od kiridžije ili putnika koji je tamo iz Carigrada stigao.
   Beogradski su hanovi ležali u sredini ili bar u neposrednoj blizini glavne čaršije, jer je čaršija ta koja je s njima održavala veze. Svi su hanovi bili manje-više istoga tipa i fizionomije, sa svima onim odlikama koje smo zapazili u navedenim opisima srednjovekovnih i poznijih hanova. Prostrano dvorište je bilo najvažniji deo hana, jer su tu stizali karavani, tu rastovarivali i tu tovarili espap. Na sredini toga dvorišta, ili gde u kraju, nalazio se bunar ili česma i pred ovom kameni valov gde se pojila stoka. U drugom ćošku dvorišta ogromno bunjište štalskog đubreta na kome handžija ishranjuje svoju živinu. To dvorište opkoljava sa sve četiri strane dvospratna zgrada u kojoj je najglavniji deo koji ide pod celom zgradom, ar (štala) a samo kraj kapije je i mala kafanica, iskićena džezvama, gde se za putnike i njihove posetioce peče kafa. Na gornjem spratu, koji je ceo opasan drvenim čardakom, nižu se ćelije jedna do druge. To su sobe gde odsedaju putnici kiridžije. U svakoj toj sobi sav nameštaj je jedna prostrana asura po podu i ibrik i legen iza vrata. U sobe se ulazi sa čardaka, kroz niska vrata koja su zasvođena i opervažena tesanim kamenom. Kraj vrata je mala rupa koja predstavlja prozor i na kojoj je obično gvozdena ili drvena rešetka.
   Od beogradskih hanova prve polovine prošloga veka bili su najznatniji, po živosti saobraćaja, oni u bizini glavne čaršije. Najviše ih se tada sabralo u blizini Mezulane a Mezulana je bila onde gde je danas kuća Marka Stojanovića na Kalemegdanu. Mezulana je poštanska štala, gde državna pošta menja konje, odakle polazi i gde stiže. Sasvim je razumljivo što su se i hanovi ustrojili tu, u blizini te jedine državne saobraćajne ustanove. Tako su, neposredno uz Mezulanu, bila dva hana: Dautov i Topal-Naskov han, od kojih je prvi bio turski a drugi hrišćanski.
   Tu u blizini, do ugla današnje Knez-Mihailove i Kralja Petra ulice, preko puta Sloge, bio je cincarski han koji je držao neki Polivaka iz Vodena, te se po njemu zvao Polivakin han. A u blizini ovoga hana, na mestu gde je danas Prvostepeni sud, bio je Krstićev han, koji se smatrao više kao srpski han. Mnogo pre Polivakinog hana, još u samome početku dvetenaestoga veka, kao cincarski han važio je onaj koji je bio na mestu gde je zatim sazidano Zdanje, današnja železnička direkcija. Taj se han i zvao Cincar-han, i vrlo je verovatno da je to bio jedan od najstarijih hanova beogradskih, jedan možda od onih koji je zatekao Evlija Čelebija u sedamnaestom veku.
   Nedaleko od Mezulane i od glavne čaršije bio je i Turski han, u današnjoj Vasinoj ulici, odmah do Univerziteta. Na njegovim razvalinama nazidan je danas hotel Imperijal. A bilo je i udaljenijih hanova. Mala pijaca, tamo gde je danas velika zgrada Beogradske zadruge, bila je oduvek centar bosanske trgovine, jer je tu dospevao u prestonicu  drum kojim se iz Bosne stizalo. U tome centru bilo je dva hana: Kovačev i Paranosov han. Tako isto u današnjoj Dušanovoj ulici, na dnu Zereka, bio je han Nuredin-spahije koji je držao stari Ðoza te se po njemu radije zvao Ðozin-han. U njegovoj blizini bio je i Davičov han.
   Najvažniji stanovnici hanova bili su trgovci, putnici i sarafi. Sarafluk je bio tada mobilna trgovina. Izuzimajući Janaća Kumanudija, Jusu Rusa i Amara, koji su važili kao bankari, jedini je Mevorah bio saraf koji je imao stalan dućan u onoj kući u Kralja Petra ulici, gde je ranije bio konzulat a zatim dugo godina trgovački sud. To je onaj poznati Moša Mevorah koji je imao običaj reći: Za prošlost ništa ne daje ćir Moša.
   Inače su sarafi nosili svoj espap u vreći i zalazili iz hana u han te presretali kiridžije i menjali im novac. Obično je svaki saraf negde iza hanskih vrata imao svoju asuru, koju bi prostro u jedan kraj dvorišta, seo na nju podvijenih nogu pod sobom, prosuo vreću sa espapom iz koje bi se sručile razne prljave krpe i peškirići, u koje su odvojene i vezane razne monete, i tako bi otpočeo svoj posao.
   A valja znati da je tada bila silna kubura sa raznim monetama. Pristizale su kiridžije sa raznih strana sveta i donosile svakojaki novac, te je kroz našu čaršiju tada cirkulisalo sve što se novcem moglo nazvati.
   Da napomenem samo monete koje su meni poznate da su polovinom prošloga veka cirkulisale kroz našu čaršiju:
- austrijski dukat,
- austrijska banka od 5 forinata,
- austrijska banka od jedne forinte,
- austrijski bakar (ploča),
- austrijski taliri,
- turska rubija,
- fairlija (turska srebrna rublja od 20 groša),
- mamudije,
- bešluci,
- cvancike (na Ðumruku je važio samo dukat i cvancik),
- pola cvancika,
- groševi,
- ruske rublje...
...i još vazda moneta znanih i neznanih, koje su donosile ili odnosile kiridžije. A valja znati da su se tada u Beogradu sticale kiridžije iz Velesa i Pazardžika, iz Bitolja, Sereza, Drame i Soluna, iz Uzundžove i Jedrena.
   Kiridžijski poziv nije bio tako običan poziv. Kiridžije su bili ljudi ne samo od zanata već i od poverenja. Njima se poveravao ne samo espap već i gotov novac da ga nose i oni su to blago, bez ikakve pismene obaveze, primali i pronosili kroz opasne puteve pune otmičara, nasilnika i razbojnika. Ti su ljudi imali na putevima ili ličnih, prijateljskih veza sa tim elementima, ili su bili lično hrabri te su sa svojom poslugom uvek predstavljali čitavu dobru oružanu četu, koja je ulivala respekt onima koji bi je naumili napasti.
   Osim toga, kiridžije su bile i sami gazde. Tako na primer poznat je bio kiridžija Vaka iz Niša, koji je imao deset čifteta bivolskih kola, pa čuveni sa ličnoga junaštva Zisa iz Sereza, koji je imao karavan od šezdeset konja; pa Dimitri iz Soluna, koji je imao jedanaest sopstvenih kamila. Karavani sa kamilama nisu odsedali u hanovima već su kamile samo unosile espap u varoš pa su odvođene u Savamalu te su noćivale u polju kraj Savamalske bare. Poslednji karavan kamila došao je u Beograd 1854. godine i doneo je iz Sereza duvan u balama Anastasu Hristodulu, trgovcu. Kiridžija - gazda karavana pratio bi obično svoj karavan do Smedereva i odatle bi na svome konju dojahao u Beograd, na dva dana pre no što će karavan prispeti, kako bi posvršavao ovde sve poslove, naplatio kirije, zaključio nove pogodbe, te odmah, čim karavan prispe, mogao da ga tovari i krene na put.
   Takav kiridžija je bio u najboljim i intimnim odnosima sa celom čaršijom. On je svraćao kod svakoga na kafu, svako se sa njim pozdravljao i svako je dolazio u han da se vidi sa tim i tim kiridžijom, te da porazgovori i čuje novosti. Kiridžija Zisa, kojega sam gore pomenuo, bio je neobično ugledan i bogat čovek. Jednu je manu imao samo, bio je velika svađalica i prznica. Lepo je razgovarao o svemu i svačemu dok nije došlo do isplate, a tu se morao uvek posvađati sa trgovcem. Ili mu je rubija izlizana, ili mu je talir pokvaren, ili ma šta drugo; tek on će naći razloga da se posvađa sa trgovcem. To je već poznato bilo u čaršiji i koliko god da su trgovci bili pažljivi prema Zisu, pri isplati se nije moglo proći da se Zisa ne posvađa. Jednom se poznati trgovac ćir Guša reši da nadmudri Zisu. Ponudi celoj čaršiji opkladu u kafe da će Zisu isplatiti a da mu ne dadne povoda za svađu, te će se lepo i mirno rastati. Čaršija nije poverovala u uspeh Gušine namere i primi opkladu. Ćir Guša zađe tada po čaršiji i počne pribirati samo dukate i cvancike, kao najzdraviji novac koji se jedini na đumruku prima. Imao je da isplati Zisi hiljadu i šest stotina groša i svu tu sumu pribere on, zalazeći iz dućana u dućan, sve u novim novcatim dukatima i cvancikama, tako da im Zisa nema šta da zameri. Još uz to izračuna sumu po vrednosti koja se novcu na đumruku računa a ne u čaršiji, tako da Zisa čak i na ažiji zaradi. Kad je došao Zisa da mu se isplati, zatekao je u dućanu Gušinom mnogo trgovaca. To su se sabrali oni koji su se kladili, da se uvere može li ćir Guša uspeti da isplati Zisu a da se ovaj ne posvađa.
   - Sedi, Zisa - otpočeće ćir Guša - da se obračunamo. Hoćeš li jednu kafu?
   - Hoću! - odgovara Zisa.
   - Evo savi i duvan. Pa jesi li izračunao koliko sam ti dužan?
   - Hiljadu i šest stotina groša.
   - Da nije nešto više, nemoj da se prevariš.
   - Ovoliko je koliko kažem!
   Izvadi ćir Guša novac iz gvozdenog sanduka - tadanjih kasa - i poče na tezgu da ređa sve dukat do dukata, svaki nov, čist i svetao. A Zisa uzima dukat po dukat, zagleda ga sa svake strane, ne bi li mu ma šta našao, ali odista nije mogao ništa zameriti. Najzad razvi peškir, skupi šakom dukate, veza čvor i turi u silav.
   - Imaš li što da primetiš? - pita ćir Guša pobedonosno a pogleduje ispod oka u trgovce od kojih je dobio opkladu...
   - Nemam! - odgovara Zisa mrzovoljno a vidiš mu na licu kako mu je čisto krivo što nema razloga da se posvađa. Najzad, oprosti se Zisa od ćir-Guše i pođe iz dućana. Ali tek što dođe na prag a njega savlada njegov nagon, okrete se ljutito, ščepa iz silava peškir s dukatima i tresnu ga o zemlju.
   - J... ti ja tu paru koju sam bez svađe zaradio!
I ode a ne uze novac. Toliko je on verovao da mu je aram novac koji bez svađe zaradi, toliko je kod njega svađa bila navika bez koje nije mogao biti kao bez hleba.
   Eto, te i takve kiridžije bili su stalni gosti beogradskih hanova, te su hanovi pored njih i sarafa predstavljali prave berze, gde su se zaključivale i isplaćivale sve pogodbe i kroz koje se kretao sav naš trgovački promet, te otud ti hanovi i predstavljaju jedan od najvažnijih centara tadanjeg našeg društvenog života.
 
 
 
 
 
 
 
 
Copyright © 2005-2013 kodkicoša.com