|
III.
ČIN
Druga slika
Mitkina kuća.
- Bata
ispred kuće.
U pročelju
lepa kuća
na dva sprata, sa
tavanicama, uresima,
balkonom.
Ulazi MITKA, vukući
za sobom SALČE,
GRKLJANA, KOTANU
i ostale.
MITKA (razdrljen,
raspasan okreće
se i doziva ostale svirače
sa ulice):
Čalgidije!
Meteri!
Čočeci!
Ovamo, bre! (Dolaze i
ostali). Ovamo, braćo
moja slatka! (Kotani).
Ti ispred mene!
KOTANA
(se izdvaja i seda).
MITKA (ostalim
čočecima):
Vi do njuma, oko njuma. Ali
bez dajre... jedno do drugo.
Čočeci
se izdvoje, sedaju oko Kotane,
milo, ponizno.
MITKA (gledajući
ih): Takoj! Moj brat
katil, moj brat krvnik, moj
brat - nikad sreću
da ne vidi. Jednako: "kući"...
(Pokazuje na kuću).
Ete s'g dom sam, kući!
(Seda, vadi i meće
ispred sebe jatagan, fes,
kesu, mutiklu).
De bre... (Grkljanu).
Sviri! Da sviri:
kako nigde nikoga nemam. Ni
brata, ni tatka, ni majku!
enu? (Pokazuje na
kuću).
Ene gu. Od brano
i testo oči
vu se ne vidiv. Nigde si ja
nikoga nemam! De! Toj da mi
sviri,
"moj pesmu" da sviri!
GRKLJAN (začuđeno):
Kakvu tvoju pesmu, gazdo?
MITKA: Moju pesmu!
GRKLJAN (u
čudu, pitajući
i ostale pogledom): Ama
kakvu tvoju pesmu, gazdo? Mi
tvoju pesmu ne znamo.
MITKA: I ja gu ne znajem.
Samo gu u noć
čujem i u s'n
s'nujem. A pesma je moja
golema: Kako majka sina
imala,
čuvala, ranila. Dan i
noć
samo njega gledala.
to na sina dua
zaiskala, sve majka davala,
a sin - bolan! Porasnaja
sin. Dola
snaga, mladost... Dole
bače,
cveće,
mesečina.
- Zamirisale devojke!... Sin
poleteja. Sve
to iskaja, sve
imaja. Hatovi, puke,
sablje,
ene... Koju devojku
neje pogledaja, samo njene
kose neje zamrsija i usta
celivaja. Nijedna mu ne odreče,
nijedna ga ne prevari, a on
sve gi celivaja, sve varaja
i - bolan, bolan bija. Bolan
od kako se rodija. - Toj sam
ja!... Pa od t'j bol, jad, -
dert li je, prokletija li
neka, - eve na nogu ginem.
Idem, pijem, lutam po
mejane, dert da zaboravim,
s'n da me uvati. A s'n me ne
vaća.
Zemlja me pije... Noć
me pije... Mesečina
me pije... Nita
mi neje, zdrav sam, a -
bolan! Bolan od samoga sebe.
Bolan
to sam
iv. Od kako sam na
svet progledaja, od t'g sam
jo
bolan. (Seda. Gleda u Kotanu,
čočeke,
devojčice.
Izvaljuje se, da ih bolje
vidi). Eh, deca, deca
slatka! Pojte! Putite
glas. Ali
čist glas! Iskam da
sluam
va
mlad, sladak,
čist glas. Zato,
moje se je srce iskubalo,
snaga rskomatala,
ostarela...
alno, teko
da mi pojete!
KOTANA
(sa saaljenjem):
Koju, gazda-Mitko?
MITKA: Koju? Eh, Kotana,
zar jedna je pesma
alna? Zna
li
ta je karasevdah? I
toj teak,
golem karasevdah! Tuj bolest
ja bolujem (Pokazuje na
sebe). Eve ostare, a jo
se ne naive,
jo
ne napoja' i ne naceliva'...
Jo
mi za lepotinju i ubavinju
srce gine i vene! Aha!...
Poj, Kotana,
kako k'd se od Karakule na
Bilaču,
Preevo
i Skoplje udari. Noć
letnja.
ar-planina u nebo
trči,
a ispod njuma lega pusto i
mrtvo Kosovo. Drum
irok, prav, carski.
Po njega se rasipali hanovi,
seraji, bače,
česme. Mesečina
greje... Martinka mi u
krilo, konj, Dorča
moj, ide nogu pred nogu, a
čalgidije,
to gi jo
od Bilački
han povedeem,
peke
idev iza mene. Sviriv mi oni
i pojev. T'nko i visoko kroz
noć
i na mesečini
sviriv. A iz seraj i bače,
kude mlade
ene i devojke oko
edrvan i na mesečinu
oro igrav, grneta sviri,
dajre se
čuje i pesma... I toj
ne pesma, već
glas samo. Mek, pun glas.
Sladak glas kao prvo devojačko
milovanje i celivanje. Pa
taj glas ide, s's mesečinu
se lepi, treperi i na mene
kao melem na srce mi pada.
(Kotani).
I, Kotan,
tuj pesmu, to vreme da mi
poje...
A toj vreme vie
ne dođe.
Ete, za toj
ću vreme ja
alan da umrem, s's
otvoreni oči
u grob
ću da legnem. Poj "al
za mladost"... Za moju
slatku mladost,
to mi tako u nito
otide i brgo ostavi. Poj i
vikaj gu. Moli gu, neka mi
se samo jo
jedanput vrne, dođe,
da gu samo jo
jedanput osetim, pomiriem...
Ah!
(Peva)
Da znaje,
mome, mori, da znaje,
kakva je
alba za mladost,
na porta bi me
čekala,
od konja bi me skinula
u sobu bi me unela,
u usta bi me ljubila -
of, aman, zaman, mlado devojče,
izgore mi srce za tebe!...
*
♫ Zora Drempetić
|
