K O D   K I C O Š A
 
Pozorišna kafana
   Ceo onaj vedri i veseli Beograd koji smo pomenuli kod Dardanela - kada se ova kafana porušila - preselio se u Pozorišnu kafanu. Nisu prešli svi do jednoga posetioca, rasturilo ih se mnogo i po kafanicama u Makedonskoj (sada Poenkareovoj) i u Skadarskoj ulici, ali se onaj duh dardanelski, ona atmosfera, ona sredina, prebacila u Pozorišnu kafanu i tu nastavila da živi svojim životom.
   Pozorišna kafana, na dnu Vasine i Dositejeve ulice, baš prema samome Narodnome pozorištu, bila je najpre namenjena drugim ciljevima. Njeni raniji zakupci, pre rušenja Dardanela, smatrali su da sam položaj njen zahteva da bude svratište otmenijih i novčanijih pozorišnih posetilaca posle predstave koji će, uz čašu penušavoga muma i uz pesmu peštanskih kafešantankinja u kratkim suknjicama, probditi onaj deo noći od pozorišne predstave pa do zore. Otuda je u ranije doba - a naročito kada joj je zakupac bio Laza Miodragović - Pozorišna kafana bila stalan kafe-šantan i zborište mladih, bogatih naslednika iz čaršije, bankarskih činovnika, mladih oficira i činovnika. Taj kafe-šantanski period Pozorišne kafane trajao je sve dok jednoga dana nije u nju uskočio jedan drumski kafedžija sa Umke, te širom otvorio vrata boemskoj demokratiji a ova, ostavši i inače bez krova nad glavom, posle rušenja Dardanela, slegla se tamo, i unela svoj život, svoj način veselja, te i samoj kafani dala sasvim drugu fizionomiju. Tada je, mesto peštanskih pevačica u kratkoj suknji, zapevao sa bine Salko Cicvarić sa dugim turom, a mesto mum-šampanja pijuckali su boemi po dva deci vina očekujući ko će im i to platiti.
   Prvi kafedžija Pozorišne kafane bio je Mita Bazrđan koji ju je držao u ortakluku sa nekakvim Ferarijem, Italijanom, koji je držao kujnu. Taj se Ferari nakon tri godine ubio, čini mi se zbog žene, te je kafana ostala samo na Bazrđanu. Posle Bazrđana ju je preuzeo Laza Miodragović, od ovoga Aleksa Petrović, koji se zatim uortačio sa Pasonom na Bulevaru. Posle ovoga držao ju je neko vreme Miloš Kostić, bivši oberkelner kod Grand-hotela, a iza ovoga bilo je najsjajnije doba Pozorišne kafane, doba Pere Sotirovića sa Umke. Po smrti Pere Sotirovića, a da bi nastavili tradiciju i sačuvali fizionomiju, kafane, reše se dva novinara, Jovan Sjenicki i Milan Savčić, jedan pozniji osnivač, a drugi urednik "Epohe", da preuzmu onu kafanu. Bilo je izgleda da će pod njima ova kafana dobiti pravi svoj izraz, jer obojica simpatični drugovi, obojica su imali široki krug prijatelja, ali oni su u svojim predračunima zaboravili na jednu okolnost a ta je: da su i sami bili boemi. A boem, sa boemskim pogledima na život i ljude, nije kadar da bude gazda. Oni su s nama zajedno i dalje bili redovni gosti svoje sopstvene kafane; oni su imali puno srca za one koji bi dižući se rekli Triši kelneru: "Trišo, zapiši ovo, sutra ću da platim!", mada su znali da to sutra neće skoro svanuti; oni bi čak pozajmili novac prijatelju koji će s tim novcem otići u drugu kafanu. Otuda ovaj pokušaj boema da budu gazde nije dugo trajao, te je kafanu od njih preuzeo Miloš Nikolić, dotadanji oberkelner u Grand-hotelu. I tako drugi Miloš i drugi oberkelner iz Grand-hotela ujedno postaje i poslednji kafedžija ove znamenite kafane. Rat je ugasio rad Pozorišne kafane, a posle rata u njenim prostorijama bilo je najpre stovarište nameštaja, pa gotovog odela, i najzad gvožđarska radnja.
    Pod Perom Sotirovićem i renovirana je Pozorišna kafana. Tada se bavio u Beogradu čuveni pobornik primene narodnih motiva, slikar Inkiostri. On je na sve strane propagirao svoju ideju primene narodnih motiva, i uspeo je da u tome stilu izradi sedišta za sednice opštinskoga odbora, kabinet ministra prosvete, Cvijićevu radnu sobu i renovirao je najpre veliku salu kafane Kolarac, a zatim i Pozorišnu kafanu. Tom prilikom u Pozorišnu kafanu uvedene su i izvesne pregrade koje su u donjem delu kafane prestavljale kao neku vrstu loža, vrlo podesnih da se društvo separira i donekle odvoji. U jednoj od tih niša bio je i poznati sto Paje Marinkovića, gde bi se na podne i s večeri zbiralo uvek jedno isto društvo, koje bi se posle večere povlačilo u zasebnu sobicu i tu, do duboko u noć, i veselilo, ali i razmišljalo i raspravljalo o svakoj pojavi našega javnoga života, te je sa toga stola potekla mnoga zdrava misao, mnoga korisna inicijativa, mnogi važan i politički i socijalni i kulturni pokret. Za tim stolom su sedeli ljudi svih partijskih boja vezani samo ličnim prijateljstvom i onom čudnovatom moći pokojnoga Paje Marinkovića koji je umeo da pribira ljude i podržava vezu među njima. Stalne goste toga stola, kroz niz godina, činili su: Paja Marinković, Branislav Nušić, Jova Adamović, Milan Πorđević (Cocin), Jovan Sjenicki, Brana Cvetković, Milan Savčić-Floridor, Bora Pelivanović, Pera Taletov, Mika Sretenović, Pera Jovanović-Baćevac, Ćira Manok i Naum Dimitrijević-Gedža ili Naum Skolomerija.
   Pera Sotirović, kafedžija, umeo je naročitom pažnjom da zadobije ovaj sto, te mu je uvek podešavao, a često i sam sedao u društvo. Interesantna je metamorfoza koja se izvela u Pozorišnoj kafani, u onoj boemskoj atmosferi, na samome ovome Peri Sotiroviću. On je došao sa Umke, zarastao u bradu, sa zgužvanim pantalonama bez manžetna, šarenim prslukom, debelom ćilibarskom muštiklom i debelim lancem od sata, kakav su u to doba nosili naši svinjarski trgovci. Postepeno, Sotirović se prilagođavao novoj sredini i to se s dana na dan opažalo ne samo na njegovoj spoljašnjosti već i na načinu mišljenja, osećanju ukusa i interesu za javne pojave. Na njemu su sad već ispeglane pantalone, kratko štucovana brada, bele i uvek čiste manžetne sa bogatim zlatnim dugmetima, tanak lanac na prsluku i tanka ćilibarska muštikla. On redovno posećuje pozorišne predstave, vodi u kafani razgovore o glumačkoj igri, interesuje se za sve ostale pojave, dok jednoga dana ne ugazi duboko i u intimne boemske veze.
   U gazda-Pere je relikvija ili kako su ga glumci zvali "rekvizita" Pozorišne kafane poznati Triša kelner, koji je sve gazde ove kafane promenio, i kojeg su gazde zajedno sa jedikom jedan drugome predavali. Triša je bio dobar duh ove kafane, i nove gazde su ga često zadržavale i iz sujeverja, jer su verovali da bi sa odlaskom Trišinim otišla i dobra sreća na poslu. Triša je sve goste poznavao i svi su gosti njega poznavali. Ali on ih nije poznavao samo po imenu, već je svakome znao "naraf", znao svačije raspoloženje i svačije materijalno stanje u tolikoj meri da je po licu umeo poznati koliko je ko para u džepu imao. Otuda je bivalo i ovakvih scena, na primer: dođe Milan Savčić, zovne Trišu i zatraži mu jelovnik. Triša, koji je već pri dolasku pozdravio Savčića i procenio ga da nema više od sto para u džepu - a njegove ocene bile su uvek vrlo tačne i pouzdane - zastane i sumnjivo pogleda Savčića.
   - Rekoh, Trišo, daj mi jelovnik! - ponavlja Savčić i pokušava da zauzme pozu čoveka koji ima najmanje pet dinara u džepu.
   - Jelovnik? - pita ponova Triša i usteže se još uvek, dok Savčić i po treći put uporno ne zatraži. Tada Triša odmiče laganim korakom, sumnjivo vrteći glavom. Kad donese jelovnik on budno bdi i brine da Savčić ne naruči kakvo skuplje jelo jer, kad će već ostati dužan, neka ostane manje dužan. Savčić se zadržava na bifteku, a Triša brže pritiče savetom:
   - Ne bih ti preporučio, gospodin-Milane. Kažu gosti tvrdo meso. - I tako redom Triša sistematski, pažljivo i taktički potiskuje želje Savčićeve dok ih ne svede na gulaš ili porciju sira, a docnije, kad naiđe Paja Marinković i pozajmi Savčiću čitavih deset dinara, Triša od srca žali što nije pustio Savčića da se najede.
   A Paja Marinković nije samo Savčiću pružao pod stolom pokoju paru na zajam već nas je sve pomagao i, što je toj njegovoj drugarskoj usluzi davalo naročiti plemeniti karakter, to je što o datoj pari nije nikad više vodio računa. Samo u želji da nam omogući da i sami zaradimo koju paru, on je krenuo ponovo "Zvezdu" gde je pribrao sve nas beskućnike i lepim honorarom omogućio nam zaradu. Ta "Zvezda" je takođe jedan od pokreta koji je nikao u onoj sobici Pozorišne kafane. Tu je zatim nikla i Naumova "Tribuna".
   Ta sobica znamenita je i po tome što je u njoj dugo godina bilo sedište Srpskoga novinarskog udruženja. Tu su se držale one burne predizborne sednice; tu padali predlozi o raznim pokretima toga udruženja; tu gradio program za onaj veličanstveni doček mađarskih političara i novinara koji je bio jedna od teških provokacija Beča; tu je pripremana i odatle izvedena ona epohalna priredba kakvu Beograd više neće doživeti, čuveni Trojicki sabor na Adi ciganliji; tu je projektovan i odatle izveden i onaj znameniti put srspkih novinara po Bosni, Hercegovini i Crnoj Gori.
   U toj sobici je i začetak današnjemu Udruženju glumaca Jugoslavije. Iskupili su se tu jedne večeri veterani naše drame i rešili da obrazuju Gumački klub sa sedištem u Pozorišnoj kafani. Iz toga kluba razvilo se udruženje svih glumaca u proširenoj kraljevini.
   U toj sobici vodila se često i rodoljubiva politika pa i akcija. Zalazili su tada u tu sobicu i Šantić i Ćorović i Kisić i Stijepo Kobasica, a nailazio je bogme i zloglasni Πorđe Nastić.
   Kada bi taj sto leti prelazio u baštu, često su mu se mnogi i mnogi pridruživali. Sa nama je rado sedela pok. Coca Πorđević, pok. Milorad Petrović, pa onda Matoš i Milan Plut. Ta dva predstavnika naših velikih plemena Hrvata i Slovenaca vukli su se tada od jutra do mraka po Pozorišnoj kafani bez prebijene pare u džepu. Imati pet dinara u džepu za njih je bilo nešto vrlo neobično, nešto mnogo, i samo nekim čudom moglo bi im se i to desiti. Grešni Plut, koji je puna tri meseca hodao po kaldrmi bez đonova na cipelama, pade jedne večeri u baštu Pozorišne kafane sa novim novcatim cipelama. To je bio takav događaj da Matoš nije mogao nikako da dođe k sebi. On nije mogao nikako da se pomiri sa mogućnošću da Milan Plut dođe do novih cipela, i on me izazva iz društva na stranu da mi poverljivo kaže svoje mišljenje:
   - Slušajte! Ja imam uverenje da je Milan Plut austrijskih špijun.
   - Ah, zaboga! - branim ja Pluta.
   - Slušajte! - tvrdi sa dubokim uverenjem Matoš. - Ko bi njemu kupio nove cipele; jedino je Austrija kadra da mu kupi nove cipele!
   U toj bašti Pozorišne kafane provođene su mnoge i mnoge lepe noći. Za vreme Pere Sotirovića bili su tu šabački Cicvarići, ali oni stari, oni što onako slavno izgiboše u poslednjem ratu; a za vreme Sjenickog je bio čuveni somborski tamburaš Trnda. Uz njihovu svirku i pesmu, uz dobro rashlađeni špricer, mnogi su i mnogi tu sačekivali zoru.
   Zalazili su u tu baštu i provodili noći i mnogi znameniti stranci. Italijan Vitalijani, knez Sumbatov, kneginja Bajratinska, Noveli, Kvapilova, Laudova, Amfiteatrov i drugi. Svi koji se sećaju Amfiteatrova znaju kako je to bio ogromna ljuda. Kolos od čoveka. Sećam se jednom prilikom neobične slike, kada sam za jednim stolom zapazio Amfiteatrova i pokojnoga Vojislava Rosića, novinara, kome su noge jedva dopirale do zemlje, a glava se jedva iznela iznad stola. Rosić je postavljao Amfiteatrovu pitanja i beležio njegove odgovore, jer poznata je stvar da je pokojni Rosić smatrao anketu kao svoj pronalazak i svoj specijalitet u novinarstvu. Neko je tada dobacio sa jednoga stola duhovitu primedbu:
   - Bre, ovaj Amfiteater mogao bi da pozajmi Rosiću jedan svoj prsluk, jer Rosić bi imao samo na prsluk da prišije rukave, pa bi imao zimski kaput!
   U ovoj bašti Pozorišne kafane i starije generacije boema provodile su besane noći u doba kafe-šantana. U to doba rado su se viđali za istim stolom Giga Geršić, Andra Knićanin, Stevan Deskašev, glumac i pevac, Mikica Ristić, sin prvenac namesnika Jovana Ristića, Nikica German, zet Miloša Cvetića, i tada poznati simpatični noćni drug Mita Šogor. U toj je bašti proveo i poslednju svoju samoubilačku noć jedan sa ovoga stola, pok. Andra Knićanin.
   Andra Knićanin bio je profesor hemije u realci. Sin je znamenitoga vojvode iz 1848. godine, Steve Knićanina. Bio je snažan, naočit i vanredno lep čovek a odličan drug i noćnik. Bio mi je profesor i sećam ga se vrlo često kada bi na čas došao sa zakrvavljenim očima posle provedene noći, te davao utisak čoveka koji će nas sve poklati, a međutim, baš u takvome raspoloženju on je bio neobično blag, pa često i nežan prema đacima. Ostala je i do danas zagonetka šta je to radi čega je ovome veselome drugu dosadio život. Izgleda da je kod njega nastupio jedan trenutak zasićenosti i dosade. Posle jedne burno provedene noći, napustilo ga je društvo, a on je ostao za stolom sam i nastavio da pije - što je, uostalom, i inače češće bivalo. Andra Knićanin je tad naredio celome orkestru da priđe stolu, i stari Mertl, u čijem je orkestru svirao i čika Štika, opkoljava sto Knićaninov, on pali sveću i lepi je za sto, naručuje vino i naručuje orkestru da svira Betovenov posmrtni mars. U praznoj, već opusteloj bašti Pozorišne kafane orkestar tiho intinira posmrtne zvuke, a Knićanin zatvorenih očiju zanosi se njima i prašta u duši sa životom. Zatim se diže, grli Mertla i prašta se od njega:
   - Hvala ti Mertl, umeo si me i razveseliti, umeo si me i rastužiti. Hvala ti za sve!
   Plaća račun, sav ostatak novca sručuje iz džepova na sto i ostavlja ga muzici, odlazi kući, prilazi postelji te celiva ženu i dete ne budeći ih iz sna, odlazi u drugu sobu i sasipa sebi u slepoočnicu revolverski metak.
   Tako je završio život sin vojvode Steve Knićanina...
 
 
 
 
 
 
 
 
Copyright © 2005-2013 kodkicoša.com