|
Puklo polje oko mene,
u daljini sure stene.
Na sredini malo hlada,
gde jasika trepti mlada.
Njezino se lisje nija
i kad lahor ne
ćarlija.
Ona
šumi sa visina
mutne bajke od starina.
Ona
šumi: "Davnim davno,
u minulo doba tavno -
ja sam lepa moma bila,
i surova, kao vila.
Ja ljubiti nisam znala,
nit sam kome ruku dala.
Bog me zato, ona zbori,
u jasiku mladu stvori.
Tako trajem odvajkada,
tako
šumim još
i sada.
Kad u letnje podne
žarko
s neba sija sunce jarko -
mladi pastir dogna stada
pod okrilje moga hlada.
I pod senkom gusta granja
o jasici snove sanja."
(1887)
|
