|
1
Ima dana i
časova kad te ništa
ne veseli,
kad ti srce i ne
žali, i ne ljubi, i
ne
želi,
kad ovlada mračna
pustoš
u dubini tvojih grudi,
kad ti pogled besmisleno u
daleke ravni bludi -
a težak
se otme uzdah, i tvoje se
čelo smrači,
i ti ne znaš
u tom
času ni otkud je, ni
šta znači.
Prijatelju, tako isto mojim
grud'ma pustoš
vlada,
i na moje bledo
čelo hladna neka
senka pada.
Ja uveče
dižem
pehar i nazdravljam njime
zori,
dah studeni da odagnam, dah
koji mi dušu
mori,
ispred koga svetla radost i
nebeska gine nada
kao cveće,
koje vene kad studena jesen
vlada.
Da, jesen se približuje...
Na vrtove mojih dana
magluština
tiho pada, jer dolazi jesen
rana.
Ovaj hladni,
čudni vetar,
što mi dušu
provejava,
to je vesnik koji javlja da
dolazi jesen prava.
Pa zar tako?... brzo tako?
Zar baš
nikad neće
doći
one vedre, majske zore, i
zvezdane letnje noći?
2
Ko ogromni morski vali, od
vekova rasturene,
rudničke
se gore dižu
i gube se oko mene.
sa ruina starih dvora, gde
duboka prošlost
spava,
krik jeine, kćeri
mraka, nemu pustoš
oglašava.
Razorene stoje kule nad
gomilom od kamenja.
Kao hladni spomenici
izumrlih pokolenja.
Tako gine sve i pada u
vekove i vremena,
tako samrt uništava
silna carstva i plemena!
Ah, kakve li behu strasti,
kakve borbe, kakva mnenja,
na kojima sad počiva
duh sumornog razorenja -
i u hladu ruševina,
kao cveće
zaborava,
mahovina mirno raste, i
visoka, gusta trava?
Ali jedan stari gavran, nad
kulama
što
šestari,
pričao
mi o tim ljud'ma zanimljive
neke stvari.
Kad jedared bude dokon i
prebrine svoje brige,
on
će sve to da prikupi
i odštampa
u tri knjige.
Prvoj biće
naslov: prošlost,
a već
drugoj dok se seti,
al'
će treću
svoju knjigu tiranima da
posveti. -
3
U njojzi
će dokazati: da sadašnjost
služi
njima,
al' budućnost
samo sudi, jer pripada
narodima...
O, ala
će mnoge tice da
podignu silnu graju
kad nabave ovu knjigu i kada
je pročitaju!
To je, zbilja, malo teško
što
će knjige biti skupe,
al' orlovi pristali su da
pretplatu oni kupe.
To
će biti u proleće,
kad se vrate silni
ždrali,
kad procveta rosno cveće
i zašume
bistri vali;
kad prestane hladna zima,
što nas tako dugo
mori,
i odjekne slatka pesma u
slobodnoj srpskoj gori;
kad prohladni, blagi vetrić
sa toplije duhne strane,
i veselo pirkajući
zaleljuja guste grane.
Ali tada, prijatelju, biće
sede naše
vlasi,
naš
će
život biti plamen
polagano
što se gasi.
No u praznik obnovljenja ako
samrt htedne doći,
mi
ćemo se zagrliti na
dverima večne
noći:
i poslednja pesma naša
nek slobodu oglašava,
što svečano,
kao feniks, iz pepela vaskršava!
(1887)
|
