|
Triput crni gavran zagrakta
i prnu
nad mračnim
kulama Ostrovice grada...
A despota Lazar podiže
se tada,
mračan
pogled baci u daljinu crnu.
Sumorno graktanje kao krik
se hori
i gubi se naglo u neme
daljine,
niti potok
šumi, nit listak
šumori,
počivaju
mirno rudničke
planine -
al' njegovu dušu
crna slutnja para,
i Branković
dozva sveštenika
stara.
Kad sveštenik
stari u odaju dođe,
a despot ogrnut crnim ogrtačem,
pa niti se diže,
nit mu ruci pođe,
no nemirno zvecka mamuzom i
mačem.
Voštanica
tiho na stolu mu gori,
oboren mu pehar i vino
prosuto...
Nalakćen
na stolu on je mračno
ćuto,
kao tajni užas
da mu dušu
mori -
no bezumno ruka poletela maču
kad se krik užasni
još
jedanput začu.
"Zvao sam te noćas,
sedi svešteniče,
jer sodomski greh mi um i dušu
mrači.
-
Čuj, nad mojom glavom
crni gavran kliče,
krik njegov užasni
moj svršetak
znači.
Neće
mnogo proći,
a ja
ću umreti,
opusteće
sjajni Brankovića
dvori:
ali tajnu svoju ja ne smem
poneti,
tajnu
što me muči
i dušu
mi mori!
Ispovest mi treba, za to sam
te zvao:
oče,
- ja sam majku svoju
otrovao...
Kad se Rudnik pređe
i malena reka,
ima jedno divlje i sumorno
mesto,
na koje sam nekad odlazio
često,
a na tome mestu pećina
je neka,
i u njoj jezero. Sa njenih
visina
ne vije se bršljan,
ne
šumori cveće,
hladna pustoš
bije iz njenih dubina,
a jezero mrtvo nikad se ne
kreće.
-
No kad kamen padne ili reč
se rekne,
u hladnoj praznini stokratno
odjekne.
Kada samrt stegne moje grudi
bolne,
i potone duša
u večnome
mraku,
vi pođite
tamo, razmaknite volne,
i na dnu jezera kopajte mi
raku,
i tamo sahran'te. Preko moga
groba
nek se metne teška
krstača
gvozdena,
da mi nema traga za poznije
doba,
da mi grob ne kunu u seda
vremena.
Sve sam sada kazo, sad
umreti mogu,
a ti moju dušu
preporuči
bogu."
Tako despot svrši.
A kad treće
noći
počivaše
Rudnik u krilu tišine,
gluv nekakav
šum se razli po samoći,
kao val ogromni na sinjoj pučini
-
i potonu u noć...
Celo ovo veče
sanovnici srpski stojahu na
dvoru;
mučio
se despot do pred samu zoru,
a u zoru
čelnik izađe
i reče:
"Gospodo vitezi! Svršene
su muke,
despot dade dušu
u božije
ruke."
Sa rudničkog
visa, po sumornoj noći,
mrtvački
se sprovod polagano slazi.
Tupo zvoni doboš
u nemoj samoći,
dva i dva se kreću
po uzanoj stazi.
Napred ide
četa snažnih
kopljanika,
a za njime sluge s rujnim
buktinjama -
i mrtvački
sanduk. I hor sveštenika
oglašava
ponoć
svetim molitvama.
U crnome ruvu, spram
buktinja sjajni',
izgledaju oni ko duhovi
tajni.
Mrtva, pusta ponoć,
nigde
živa znaka!
Samo katkad sova krikne i
poleti,
preplašena
možda
od rumena zraka,
od potmule lupe i pesama
sveti'...
Kad stigoše
mestu, blizu do obale,
hor otpeva onda sumorno
opelo;
ustavama jakim razmakoše
vale,
iskopaše
raku i spustiše
telo,
i krst preko njega. I nad
mračnim
grobom
zašumori
voda i pokri ga sobom. -
I mir večni
nasta... Mrki kopljanici
oboriše
ćutke koplja naopako,
pogasiše
sveće
sedi sveštenici,
i krenuše
natrag pogruženi
jako,
a ostade pusta i prazna pećina...
Nju ne krasi bršljan
niti rosno cveće:
hladna pustoš
bije iz njenih dubina,
a jezero mrtvo nikad se ne
kreće.
No kad kamen padne ili reč
se rekne,
u hladnoj praznini stokratno
odjekne.
(1887)
|
