|
Pod nama lisje
šuštalo
je
žuto,
kraj mene, dušo,
stajala si ti;
mirna si bila, - ah, i ja
sam
ćuto,
obojim nama tužni
behu sni.
Tavno bledilo po
čeocu tvome,
ko priznak smrti,
širilo se svud,
valovi tuge u trenutku tome
burno su moju talasali grud.
To beše
predznak da
će skoro doći
rastanka našeg
neželjeni
čas,
ko dim, ko magla da
će radost proći,
i nebo da
će rastaviti nas...
Udar sudbine obišo
me nije,
iz groba zaman dozivljem te
ja;
jesenji vetar u lice me
bije,
priroda
ćuti oko mene sva -
ćuti, i
život goni svojim
redom,
ne vidi tugu, ne razume jad,
ni vrele suze po licu mi
bledom,
ni smrću
tvojom oboren mi nad.
(1885)
* Tijani,
ženi svojoj, kćeri
pesnika
Ðure Jakšića.
|
