|
Ponoć
je odavno prošla.
U krčmi
nikoga nema,
osim krčmara
starog,
što zguren, kraj
toplog plama,
pretura debelu knjigu.
Napolju mrtvilo vlada,
i sitna kišica
sipi i gusta caruje tama.
Utom se kucanje začu.
U krčmu
uiđe
naglo
čudnovat nekakav
gost; usne mu grozno se smeše;
iz praznih supljina očnih
studena pustoš
se
širi,
u ruci držaše
kosu. To samrt ledena beše.
Krčmar
je dremao mirno, držeći
debelu knjigu,
kad samrt tiho mu priđe
i mirno stade nad njime,
pa onda uzede pero s krčmarskog
prljavog stola,
i svojom mrtvačkom
rukom zapisa sopstveno ime -
I zatim u budžak
ode. Iz tanke polutame
strašno
se kezila otud... Vetar je
sa vlažnom
rukom
tresao prozore mutne i teška
hrastova vrata,
zviždeći
kroz praznu krčmu
sumornim i strašnim
zvukom.
(1885)
|
