|
Ko udara tako pozno u dubini
noćnog
mira
na kapiji zatvorenoj
svetogorskog manastira?
"Već
je prošlo
tavno veče,
i nema se ponoć
hvata,
sedi oci, kaluđeri,
otvor'te mi teška
vrata.
Svetlosti mi duša
hoće,
a odmora slabe noge,
klonulo je moje telo, umorne
su moje noge -
al' je krepka volja moja,
što me noćas
vama vodi,
da posvetim
život rodu, otadžbini
i slobodi.
Prezreo sam carske dvore,
carsku krunu i porfiru,
i sad, evo, svetlost tražim
u skromnome manastiru.
Otvor'te mi,
časni oci,
manastirska teška
vrata,
i primite carskog sina ko
najmlađeg
svoga brata..."
Zaškripaše
teška
vrata, a nad njima sova prnu
i s kreštanjem
razvi krila i skloni se u noć
crnu.
A na pragu hrama svetog, gde
se božje
ime slavi,
sa buktinjom upaljenom,
nastojnik se otac javi.
On buktinju gore diže,
iznad svoje glave svete,
i ugleda,
čudeći
se, bezazleno boso dete.
Visoko mu bledo
čelo, pomršene
guste vlasi,
ali
čelo uzvišeno
božanstvena
mudrost krasi.
Za ruku ga starac uze,
poljubi mu
čelo bledo,
a kroz suze prošaputa:
"Primamo te, milo
čedo."
* * *
Vekovi su prohujali od
čudesne one noći,
-
vekovi su prohujali i mnogi
će jošte
proći
-
al' to dete jošte
živi, jer njegova
živi slava,
jer to dete beše
Rastko, sin Nemanjin, sveti
Sava.
(1889)
|
