|
Danas ću ti dati, kada veče
padne,
u svetlosti skromnoj kandila
i sveća,
u čistoti duše moje, nekad
jadne,
čitavu bujicu proletnjega
cveća.
U sobi će biti sumrak, blag
ko tvoje
srce, sumrak stvoren da se
dugo sanja.
Na oknima svetlim
zablještaće boje
u taj sveži trenut prvoga
saznanja...
Sve će biti lepše, sve draže
i više,
noć koja se spušta, svet što
mirno spava,
dugo mrtvo polje na kome
miriše
kržljava i retka u busenju
trava.
I tako kraj cveća ostaćemo
sami...
- Proliće se tada, kao bujne
kiše,
stidljivi šapati u blaženoj
tami,
i reči iz kojih proleće
miriše...
|
