|
Počuj, draga, reči iskrene i
jasne
jedne bolne duše, tvojoj
duši prisne,
pre no oluj stigne i grom
strašni prasne,
i nemirno srce najedanput
svisne,
počuj ove pesme uzaludno
strasne.
Pre odsudnog boja ja ti
nisam dao
koprenu, ni burmu, ni azdiju,
kao
starinski junaci, po čemu
ćeš mene
pomenuti kada stigne udes
zao
i zapište deca i zaplaču
žene.
Sad na razbojištu leži leš
do leša.
Plemići i sebri. Leži
strašna smeša.
Noć se hvata. Samo munja
katkad blisne.
Dok poslednje žrtve stari
krvnik veša,
nepregledna hrpa ranjenika
kisne...
Hoće li me naći među njima
tvoje
bistre oči, draga? Hoće l'
iz kondira,
ko preteča skromna večitoga
mira,
pasti kap na rane što zjape
i gnoje?
Hoće l' pasti kaplja što
bolove spira?
Čekam. Nigde nikog. Svetlost
dana gasne.
Noć prosipa tamu i časove
kasne,
ni zvezde na nebu da za
trenut blisne.
- Čekam. Nigde nikog. Uz
vapaje glasne
nepregledna hrpa ranjenika
kisne...
|
