|
I
Večiti putnik
Ja sam bio stvoren, Gospo,
da se rodim,
da živim, i umrem, sve u
istoj kući,
da celog života, nikud ne
mičući,
u istome kutu razgovore
vodim, -
a ja belim svetom rasuh
život ceo;
i na obalama gde je večna
plima,
i u svakom gradu, svakom
mestu, ima
po kap moje krvi i mog srca
deo.
Ko raskinut đerdan, snizali
se moji
dani, razbacani, tuđi jedan
drugom,
i u lutalačkom mom životu
dugom
nigde jedan spomen uz drugi
ne stoji.
Sad sam silom ćudi, Gospo,
ne znam čije,
na severu mrtvom, gde se
mrzne more,
gde nijedna tica propevala
nije,
gde prastare šume nikad ne
šumore,
i gde snežne jele što
stoleća broje
kao bele duvne nepomično
stoje...
Sve su jutros jele obvijene
snegom,
i drvene kuće, ko od snega
cele,
pod crkvenim tornjem
spokojno se bele,
ko šatori beli pod pobednim
stegom.
No misao moja nije tako
bela, -
u meni se budi opet čežnja
stara,
i, šapćući tajno, ko
večernja vrela,
pred očima mojim stare slike
stvara.
I ja vidim druge pedele, i
boje
druge, s puno sunca, s dve
goleme vode,
gde šlepovi niski ukotvljeni
stoje
i brodovi puni u daljinu
brode,
gde nad mirnom vodom, u
večeri vrele,
bde starinske kule s mrke
citadele...
"Nikad!..." Stara Gospa
reče: "Nek Morava,
koja nas je othranila, i
grob bude."
I u srpskoj duši nikada ne
spava
želja da se leži sred rođene
grude.
No ja, draga Gospo, ja baš
slabo marim
da li će mi tuđa zemlja
kosti kriti,
i, nimalo zanet ubeđenjem
starim,
ja znam, ma gde da su, šta
će s njima biti.
Ali sad! Još jednom! Duša mi
je rada
dobre moje zemlje i njezinih
draži,
gde prvi put slušah (i
verovah tada)
priču o životu, o Šarenoj
Laži.
Možda nikad više! - Zbogom.
- Sneg još pada,
sve tragove briše, zavejava
sve,
i pod teškim belim pokrovom,
bez jada,
ko ogroman labud, sva
priroda mre.
II
Pišem vam, Gospo, iz malene
izbe
u Ministarstvu inostranih
dela,
misleć na ljubav Pirama i
Tizbe,
Leandra, Here, - što zna
zemlja cela.
I ko Leandar, što je svako
veče
Moreuz tamni preplivav'o
smelo
da dragoj Heri reč tek jednu
reče,
i vidi usta, i oči, i čelo,
i ja bih brda prešao i reke,
i popio bih mnogu gorku
čašu,
snoseći mirno udar sudbe
preke,
za slatku ljubav i miloštu
vašu.
No našto Grci? Mir pepelu
njinom!
Ti stari lisci umetnici behu
da svoj osećaj predstave
vrlinom,
a lepši izgled dadu svome
grehu.
Nijednom Grku ja ne dam
preda se!
Ti ljubavnici s lažnim
oreolom,
i što se uvek lažnim perjem
krase,
manji su od nas i srcem i
bolom.
Svi Grci nazad! - Evo veče
pada,
sva raznobojna, mirno teče
Sava,
i tamnomrka nad njom, Mala
ada,
ko cvet vodeni nad talasom,
spava...
Mirišu lipe s pitomog
Vračara,
"Nešto se miče i nešto se
mrda",
i, kao oko koje se otvara,
zasvetle vatre s
Topčiderskog brda.
Kako su mirni svi naši
pejzaži,
i puni sete u večernje čase,
kao da duša patničke nam
rase
po njima bludi i utehe
traži.
A uteha je, Gospo, tako
retka!
Nikada kraja nasleđenu bolu,
i moje pismo, veselo s
početka,
svršava tužnim akordom u
molu.
I svako veče, kada svet se
smiri,
u mojoj duši zatreperi seta,
i tiho raste, razvija se,
širi
ko crni cvet što samo noću
cveta.
Ah, zbogom, Gospo: evo veče
pada,
sva raznobojna, mirna teče
Sava,
i sivomrka nad njom, Mala
ada,
ko cvet vodeni nad talasom,
spava...
III
Sinoć sam, Gospo, pio razna
vina,
a sve u čast i slatko ime
vaše.
No svuda beše takva mesečina
da mišljah: pijem nju iz
svake čaše.
A kad nad lipama što mračne
stoje
krajičkom izbi mesec, pa se
širi
pun, sjajan, mekan, ko
koleno tvoje
iz crne ti čarape kad
proviri,
ja sklopih oči i zadrhtah
tada,
i sve što beše sa mnom i
kraj mene
redovi lica, i ljudi, i
žene,
i ta starinska osvetljena
zgrada,
I mesečina, i priroda cela,
stopi se namah, za minutu
jednu,
u jednostavnu, nepreglednu,
čednu,
belinu slatku još slađeg ti
tela...
|
