|
Bezbrojne su oči po tvom
stasu pale
ko umorna jata na pomorsku
lađu,
i, sve očarane, za trenutak
stale
da na tebi odmor i lepotu
nađu.
Bezbrojna su usta rekla da
te ljube,
i umukla zatim, da nikada
više
ne prozbore reči ni nežne ni
grube,
jer tebi rečena reč - sve
druge briše!
Bezbrojni jauci prate tvoje
stope
kad ti, ko božanstvo
strašno, siđeš k nama,
i bezbrojne strasti zaplamte
ko slama,
i bezbrojna srca crnom
krvlju lope...
I niko, i nikad, ne dotače
vrele
usne tvoje, niti reč ti
nežnu začu.
Samo, ko dve sestre u
bezglasnom plaču,
dve se duše naše u milošti
srele.
I ja sam gospodar tvoj i
tvoga tela,
ko despoti stari vladam
tobom sada,
sam napajam usta sa svih
tvojih vrela,
i sva nežnost tvoja samo na
me pada.
O, kada je tako stari Usud
hteo,
da ja izabranik budem, ja
jedini,
i da, uvek uz nju, vek
provedem ceo
očaran, i bačen u čarobne
čini,
podignuću glavu svoju
ponosito,
i kao mujezin s tankog
minareta,
dok poda mnom šušti
nepregledno žito
i na mesečini plavi kukolj
cveta,
uzviknuću gromko kroz
predele neme,
da obuzme svakog nevernika
strava:
"Jest, samo je ona lepotica
prava,
a ja njezin prorok za večito
vreme!"
|
