|
O, sklopi usne, ne govori,
ćuti,
ostavi misli nek se bujno
roje,
i reč nek tvoja ničim ne
pomuti
bezmerno silne osećaje moje.
Ćuti, i pusti da sad žile
moje
zabrekću novim, zanosnim
životom,
da zaboravim da smo tu nas
dvoje
pred veličanstvom prirode; a
potom,
kad prođe sve, i malaksalo
telo
ponovo padne u običnu čamu,
i život nov i nadahnuće celo
nečujno, tiho potone u tamu,
ja ću ti, draga, opet reći
tada
otužnu pesmu o ljubavi, kako
čeznem i stradam i ljubim
te, mada
u tom trenutku ne osećam
tako.
I ti ćeš, bedna ženo, kao
vazda
slušati rado ove reči lažne,
i zahvalićeš bogu što te
sazda,
i oči će ti biti suzom
vlažne.
I gledajući vrh zaspalih
njiva
kako se spušta nema
polutama,
ti nećeš znati šta u meni
biva -
da ja u tebi volim sebe
sama,
i moju ljubav naspram tebe,
kad me
obuzme celog silom koju ima,
i svaki živac rastrese i
nadme,
i osećaji navale ko plima!
Za taj trenutak života i
milja,
kad zatreperi cela moja
snaga,
neka te srce moje
blagosilja.
Al' ne volim te, ne volim
te, draga!
I zato ću ti uvek reci:
ćuti,
ostavi dušu nek spokojno
sniva,
dok kraj nas lišće na drveću
žuti
i tama pada vrh zaspalih
njiva.
|
