|
Ja znam jedan dolap. Crn,
glomazan, truo,
stoji kao spomen iz
prastarih dana.
Njegovu sam škripu kao dete
čuo.
Stara gruba sprava davno mi
je znana.
Jedan mali vranac okreće ga
tromo,
malaksao davno od teškoga
truda.
Vuče bedno kljuse, sipljivo
i romo,
bič ga bije, ular steže,
žulji ruda.
Vranče, ti si bio pun snage
i volje,
i dolap si stari okretao
živo.
Tešila te nada da će biti
bolje;
mlad i snažan, ti si slatke
snove sniv'o.
Al' je prešlo vreme preko
tvoje glave,
iznemoglo telo, malaksale
moći;
poznao si život i nevolje
prave,
i julijske žege i studene
noći.
O, kako te žalim! - gle,
suze me guše, -
oličena sudbo svih života
redom,
tebe, braću ljude, i sve
žive duše,
jednake pred opštom
neminovnom bedom.
Podne. Ti bi vode. Ko će ti
je dati?
Tu kraj tvojih nogu žuboreći
teče.
Ali bič fijukne... Napred,
nemoj stati,
dok ne padne najzad
spasonosno veče.
Podne. Ti si gladan. Ti bi
trave hteo;
svuda oko tebe buja trava
gusta,
i mirise njene ćuv donosi
vreo.
Ali bič fijukne. Zbogom,
nado pusta!
Ti si, kao i ja, od mladosti
rane
osetio opštu sudbu što nas
gazi,
i gladan i žedan provodio
dane
sve u istom krugu, sve na
istoj stazi.
Ti si, kao i ja, na
julijskoj žezi,
dok žubori voda kraj tebe u
viru,
sanjao o sreći, nagradi, i
nezi,
sanjao o dobrom, zasluženom
miru.
O, ko zmija ljuta košuljicu
svoju,
ostaviti bedu, nesreću i
zlobu,
i udarce biča stečene u
znoju,
i svemoćnu podlost i opštu
gnusobu!
Pusti snovi! Napred, vranče,
nemoj stati,
ne miriši travu, ne osećaj
vir;
nagradu za trude nebo će ti
dati:
mračnu, dobru raku, i večiti
mir!
|
