K O D   K I C O Š A
Milan Rakić
1876-1938
 
Obična pesma
Naša je ljubav bila kratkog veka,
trenutak jedan - tek godinu dana,
i rastavi nas naglo sudba preka,
bez uzdisaja, bez suza, bez rana.
 
U svađi nam je prošlo pola dana,
u pomirenju mučnom, pola noći.
I bežao sam iz našega stana
tražeći mira u poljskoj samoći.
 
No to je bilo samo kratko vreme,
pa postadosmo tuđi jedno drugom,
i gledasmo se u ćutanju dugom
tupo, ko sito dete šećerleme.
 
I tako sve je prošlo; i ja sada
ne mogu kleti nebo ni sudbinu,
il', s pesnicama stisnutim, pun jada,
prokleti žene ili podlost njinu.
 
Pa ipak, da si samo katkad znala
veliki kobni oganj duše ove,
i silnu ljubav što ništi ko hala
sve druge misli, i nade, i snove;
 
pa ipak, da si samo katkad htela
u zanosu, i sličnu mekoj svili,
da kažeš nežnu reč iz srca vrela -
mi bismo možda dugo srećni bili!
 
A sad polako teče ovo vreme,
postasmo tako tuđi jedno drugom,
i gledamo se u ćutanju dugom
tupo, ko sito dete šećerleme.
 
 
 
 
 
 
 
 

Copyright © 2005-2013 kodkicoša.com