|
Naša je ljubav bila kratkog
veka,
trenutak jedan - tek godinu
dana,
i rastavi nas naglo sudba
preka,
bez uzdisaja, bez suza, bez
rana.
U svađi nam je prošlo pola
dana,
u pomirenju mučnom, pola
noći.
I bežao sam iz našega stana
tražeći mira u poljskoj
samoći.
No to je bilo samo kratko
vreme,
pa postadosmo tuđi jedno
drugom,
i gledasmo se u ćutanju
dugom
tupo, ko sito dete
šećerleme.
I tako sve je prošlo; i ja
sada
ne mogu kleti nebo ni
sudbinu,
il', s pesnicama stisnutim,
pun jada,
prokleti žene ili podlost
njinu.
Pa ipak, da si samo katkad
znala
veliki kobni oganj duše ove,
i silnu ljubav što ništi ko
hala
sve druge misli, i nade, i
snove;
pa ipak, da si samo katkad
htela
u zanosu, i sličnu mekoj
svili,
da kažeš nežnu reč iz srca
vrela -
mi bismo možda dugo srećni
bili!
A sad polako teče ovo vreme,
postasmo tako tuđi jedno
drugom,
i gledamo se u ćutanju dugom
tupo, ko sito dete
šećerleme.
|
