|
I sinoć sam bio pored tvoga
stana.
K'o bolnik kad diše, kiša
jedva teče,
lišće šušti, plače, s mokrih,
crnih grana;
sumorno i mutno spustilo se
veče.
Ulica je bila pokrivena
mrakom,
krovovi i kuće tonuli u
tminu.
I ja sam se kret'o laganim
korakom
kao čuvar mrtvih kroz aleju
njinu.
Bojažljivo priđoh do prozora
tvoga:
modra, bleda svetlost na
zavese pala.
Inače svud pusto, svud nigde
nikoga,
samo preko lišća noć je
uzdah slala.
Poz prozorom zastah.
Tu sam dugo bio
i drhtao tako bez glasa i
moći:
na zid ruku stavih pobožno i
ti'o,
ne mogah je dići, ne umedoh
poći.
Najednom se trgoh. K'o da
neko ide?
Mis'o moju preli krv mi
uzrujana.
Ja bežati počeh. Da l' me
kogod vide?...
I sinoć sam bio pored tvoga
stana.
|
