|
† Janku Veselinoviću
Na onome bregu što je nad
životom,
tražio sam mesto gde stanuje
sreća,
i išao dugo okružen lepotom
iz predela snova u predele
cveća.
I ja sam se peo, uzdizao
gore,
mislio sam da si na najvećem
visu,
i da pleteš vence, donosiš
bokore,
da si sva u cveću i samom
mirisu.
Ali ta je slika prevučena
prahom,
i stoji k'o spomen minulih
obmana:
ja joj katkad priđem sa
tugom i strahom,
kao dragan dragoj posle
mnogih dana.
|
