|
Knjigo moja sviju snova, evo
roba!
Oko duše, zoro dana, boje
zraka,
ja sam tebe pronašao do svog
groba
da te gledam, da te volim iz
svog mraka.
I dok stara ponoć nosi moje
dane,
i dok lanac muka steže i
okiva,
bol, padanja i potresi da
sarane -
moja glava na tvom krilu nek
počiva.
I dok dubi verna slutnja
strah jezivi,
i jedina pesma dok je još
krik sova,
moje srce, jadno srce, neka
živi,
nek još kuca, knjigo moja
sviju snova.
Čelom mojim i danas je splet
od bora.
Al' su oči ozarene uvek
tobom;
ti si izvor i slobode i
odmora,
izmirenje sa pustinjom i sa
grobom.
Knjigo moja sviju snova, evo
roba!
Oko duše, zoro dana, boje
zraka,
ja sam tebe pronašao do svog
groba
da te gledam, da te volim iz
svog mraka.
Ti nikada možda nisi znala
da je
tvoja mladost meni život,
moja snaga,
što obilno pruža meni
zagrljaje,
i zaborav i pijanstva tako
draga.
Da li ti je kadgod na um
mis'o pala,
bujnu kosu kad prgavo sama
splećeš,
kad u vrtu bereš ružu što je
cvala,
Ružu bereš i na grudi svoje
mećeš,
kad haljinu svoju držiš s
puno pošte,
i ti prsti, i te ruke - da
l' si znala,
kol'ku radost meni nose i
milošte -
da li ti je kadgod na um
mis'o pala?
I dok imam ruke, grudi, usne
tvoje,
i te oči pune sreće i
neznanja,
ja osećam kako diše leto
moje
i moj suton u kome se toplo
sanja.
Nebo mi je tvoja ljubav,
tvoja soba,
vera mi je tvoje lice bez
oblaka -
knjigo moja sviju snova, evo
roba,
da te grli, da te voli iz
svog mraka.
1912.
|
