|
Misao se gubi, nestaje i
tone
u dolini plača, gde se nada
kupa,
gde stradanja žive, gde se
suze rone
i gde točak patnji klopara i
luta.
I dok mis'o spava, klonula,
u miru,
izvija se ljubav na krilima
noći,
i sa sobom nosi razlupanu
liru,
i kreće se, lebdi po mojoj
samoći.
Kao eho sreće, bez šuma i
glasa,
preko tajnih snova visinama
stremi,
kao zora nebom zračno se
talasa,
kao veče u noć gubi se i
nemi.
I trag joj ostaje, i slika
se stvara:
nebo plavo, vedro, kao njeno
oko,
pogled koji priča, teši,
razgovara,
pojima i voli i gleda duboko.
Ja osećam dušu i svoju i
njenu:
obe, večne, stoje na jednom
osmehu,
na jednom prostoru, dalekom
vremenu,
koje katkad stupa i šapće
utehu.
|
