|
Noć
duboka vlada, i sve
živo spava,
na starome tornju ponoć
otkucava -
i u tome
času, sa grančicom
krina,
anđeo
se spusti sa rajskih visina.
Sve pospalo
ćuti, niko se ne
budi;
ne vide ga zveri, ne vide ga
ljudi.
Al' oseća
granje, pa se tiho svija,
oseća
ga lahor, pa slatko
ćarlija.
I anđeo
mira, kroz duboku tamu,
spusti se pred oltar u
pustome hramu.
Pa prekrstiv ruke na blažene
grudi,
rujnu zoru
čeka, da nebom
zarudi.
(1884)
|
