|
Sa starih ruina, kad ponoć
caruje svudi,
die
se prolosti
duh. Ozaren buktinjom slave,
on tajom
udi, il' kroz noć
sumorno bludi,
ko bledi prizrak umrlih
snova i jave -
i tihom pesmom, i blagim
nebeskim glasom,
on s tugom budi prolosti
davno vreme;
i smerne zvezde trepere
čudnim krasom,
dok pesma tone u beskraje
neme...
Sve strepi, slua...
I pastir iza sna se budi,
pa svu noć
prati sumorne ove glase,
i zalud odziv
čeka - već
plava zorica rudi,
i bleda kandila noći
na plavom nebu se gase...
(1882)
|
