|
Kroz tučna
polja i pitome ravni,
srditim tokom, u nedogled
tavni,
ti
širiš
tvoja
šuštajuća
krila,
o Drino, vodo mila!
Obale tvoje
šarenilo krasi,
ko ljupki venac nevestinske
vlasi,
al' tvoj se talas ravnodušno
kreće,
ostavlja rosno cveće.
Talasi mili! Ravnodušno
tako
ostavljah i ja sve
što ljubljah jako,
i gonim - jurim - a gde li
ću stati,
- sudba
će, možda,
znati!
(1882)
|
