|
Spomeniče
nemi prohujalih dana,
zašto
ti je
čelo sumorno i tavno?
Da l' se sećaš,
možda,
krvavih megdana,
što digoše
u zrak tvoje ime slavno?
Il' grobove brojiš
tuđinskih
sinova,
što padoše
redom pod zidine tvoje,
- zaneseni
čarom osvajačkih
snova
daleko od krila domovine
svoje?
Jest, i sada
često, kad te kroz noć
gledam,
ukažu
se ljudske gorostasne seni:
s razmrskanim grud'ma, sa
čelima bledim,
i usnama hladnim u krvavoj
peni...
I ja slušam
šapat nepojmljivog
zbora,
šapat
koji tiho umire i tone...
To je, možda,
izraz dubokoga bola?
To su, možda,
reči
koje kletvom zvone?
O, koliko snova, nadanja i
muka
zariveno leži
u kamenju tvome,
što ih sruši
smrti oružana
ruka
u danima slave, u pomamu
svome!
I ti jošte
živiš!...
Tvoju sedu glavu
ne položi
u grob tako burno vreme!
Možda
čekaš
snova poništenu
slavu,
taj bleđani
prizrak budućnosti
neme?
(1880)
|
