|
Na trošnoj
klupi, blizu starog zida,
gde burjan raste, i predeo
pust
pred mutnim okom gubi se iz
vida,
sanjivi bršljan
nikao je gust.
Bilo je veče.
Po nebeskom visu
kandila bleda sipala su
zrak,
i budni popac pevao je
blizu,
kroz tiho veče
i duboki mrak.
O, bajne noći!
- mislio sam tada,
i opet meni beše
pusto sve -
ko mladom orlu, kad ga
želja svlada,
što napred hoće
- ali ne zna gde.
I laki
šušanj
iz misli me trže;
to beše
anđo
nespokojstva mog,
i noć
se uzvi, i koprenu vrže
na bledo
čelo pratioca svog...
A sanjiv bršljan
iz trave se diže
-
ja strasno grlih njezin mili
stas,
a on joj blago do kosice stiže,
i vencem uvi raspletenu
vlas.
(1883)
|
