|
Hladna jesen magle svija
poljem zelenim,
sunce trepti, sunce sija
zrakom ledenim.
Na ognjištu
plamen liže
kamen studeni,
i u kutu slike niže
mrtve jeseni.
Hladnom kišom
ovlažene
ćute ravnice -
i ja sklopih umorene
svoje zenice.
Snevao sam premaleće,
snove
šarene,
bistar potok,
šarno cveće,
ruže
rumene.
Suri orli uzletaju
gorskom visinom,
a potoci belaskaju
cvetnom dolinom.
Svet izumro. Nikog nema,
da me pozdravi,
ko da celi
život drema,
život ubavi!
Sanjalački
gora bruji,
a po stranama
narandža
se stidno ruji
među
granama.
Ja zapitah ukraj mene
potok, ružice:
"Gde su ljudi? Gde su
žene?
Kamo dečice?"
A ružice
ćeretaju
s blagim lahorom,
i potoci
žuberkaju
tajnim
žuborom:
"Mesto ljudi,
što ih zmija
od nas odrodi,
lepši
svet
će da zasija,
bolji narodi."
Moju dušu
tuga uze
s takve novosti,
ali moje behu suze,
suze radosti.
A kada je, pun miline,
sanak minuo,
bled, maglovit, sa visine
dan je sinuo.
I okisli vrapci mali,
puni
žagora,
glasno su se cerekali
pored prozora.
(1883)
|
