|
Zbogom!.. Nikada možda
neću
tvoj mili više
čuti glas,
nikada neće
ruka moja,
grleći
tebe u samoći,
rasplesti tvoju gustu vlas;
niti
će ikad više
moći
čarobna senka tamne
noći
u zagrljaju naći
nas...
I sve to zašto?
Ja sam znao:
tuga i radost - sve je san.
I dok sam slatki sanak
snivo,
s gordošću
ja sam očekivo
rastanka našeg
tužni
dan.
Tako pobožno
fakir pada,
služeći
verno bogu svom:
svršetak
igre smrt mu sprema,
al' on od smrti straha nema,
nego se gordo sreta s njom.
(1887)
|
