|
Niko se, kanda, ne
žuri više
da vida tvoja skrhana krila
-
ni mača
nema, ropstvo da zbriše
-
o zemljo draga! O zemljo
mila!
Na grobu tvoje prošlosti
slavne
sadašnjost
leži
raspeta, bleda:
kroz gusti veo ponoći
tavne
budućnost
čeka, pa zoru gleda.
A vreme ide laganim gredom,
da tužnom
robu okove smrvi:
ne
časnom borbom - vec
gorom bedom,
u burno more rođačke
krvi.
I jednoga dana sunčevi
zraci
sumorno pašće
za plave gore;
ukrstiće
se plameni mači
u susret, možda,
svetlije zore;
trepet i strava paklena,
ljuta,
pokriće
mesto krvavog boja -
i svaki jauk stokratno puta
prelomiće
se kroz nedra tvoja!
I sine l' zračak
slobode mile,
ti opet nećeš
slobodna biti!
Zovne l' te spomen prošlosti
bile,
ti
ćeš
se sama u groblje kriti!
Jer nikog nema na svetu više,
da vida tvoja skrhana krila
-
ni mača
nema, ropstvo da zbriše
-
o zemljo draga! O zemljo
mila!
(1880)
|
