|
U tekom
času bolesti i tuge
ja bacam pogled u minulo
doba,
i pitam savest: je li mirna
ona
pred večnim
mrakom otvorena groba?
Mogući
plamen plemenitih strasti
kome je bogu na
rtvenik dala?
Je l'
iva vera, je li pala
nada
u moru ljudskih kleveta i
zala?
A savest meni: "Me plaim
se smrti,
ja mirno idem u predele
mraka:
iva je vera u optega
oca,
i nada moja silna je i jaka.
Za ljubav mira blinjih
oko tebe,
mirna i stroga, iz tvojih
sam grudi
nebesku tvoju ljubav
odagnala,
ne trazeć
hvale od blinjih,
od ljudi.
Ubijen tugom kad si gotov
bio
prokleti volju promisla i
moju,
ja sam mudroću
okrepiti znala
za nove
rtve bolnu duu
tvoju.
I ti si onda, suzom
oblivene,
ljubavi rajskoj svoje
ice dao...
Pevo si ljubav
čistu i nevinu,
mada si u njoj samo tugu
znao!
Ja sam u srcu podsticala
tvome
boanski
oganj, koji duu
grije -
venac te zato nije ukraavo,
al' te ni podsmeh kolebao
nije.
Tirani nisu tvoje hvale
čuli,
a satrapima si pljunuo u
lice,
spokojan budi ako samrt
htedne
na liri tvojoj da pokida
ice.
Duh tvoje drage međ'
zvezdama gore,
kad ostavite prah svoj u
dolini,
sa duhom tvojim stopiće
se blago,
ko jedan uzdah, kao zvuk
jedini."
(1887)
|
