|
Umorno kliziš
kroz polja golema
Mrk, ko da slava riku ti
pomela;
Tvoj lom kroz klance, pun
daha s opela,
Zvoni ko odjek napuknuta
šlema.
Jer s polja tvojih krv još
nije sprana,
Kosti sinova po dnu ti se
lome,
Ko privid vidiš
vojske koje grome:
Još
pamtiš
jauk posle svežih
rana.
Ko uzdrhtalo lišće
tobom kruže
Seni dedova sa
časnim putirom,
Dok oko tebe jesen veje
mirom
I sa padina sveža
groblja tuže.
I dok grobove prva jesen
kadi,
Jablani
šume, dudovi i smokve,
Ko da vide još
krvave lokve,
Značajnim
šumom
što u srca sadi
Svečanu
zbilju. A pod njom sazreva
Vera i ponos. No svemoć
ne trube.
Slave put
što ga Večni
Zakon dube
I grme rođaj
sahranjenih dneva,
Kad rasklapa se grobnica
careva.
1913.
|
