|
U klancima se
moja duša
vije
I
čini mi se oni isti
klanci
Kroz koje prođoh,
gde se patnja krije,
Stežu
me, ko tamnički
lanci.
U klancima sam a vazduh me
davi,
A sneg nada mnom svoju vonju
slaže,
Jer sunca nema da glečer
otkravi;
O, zalud sunca moje oči
traže!
U klancima sam i reč
moja trne
I moja vera i ponos se gasi;
Nada mnom lete oblačine
crne.
Sram teški
pada na još
mlade vlasi.
Preda mnom stoje zavejani
puti,
Zvezda za zvezdom očajno
se gasi.
Razloge znadem...
Ćuti, dušo,
ćuti.
1915.
|
