|
IX
Jaduju staze u večer
jesenju
I modra reka ogrće
se
ćutom
Ledenim srebrom, a po velu
žutom
Umornog lišća
dršće
puhor tuge.
Mrak teško
spava u hrašću
i klenju
I prožima
me pesmom davno snutom,
A u vazduhu pepelom posutom
Priviđa
mi se odsjaj tanke duge.
Grobnički
pokrov skrio je sve kute,
Samo tvoj pogled moje oči
slute
I
čujem smeh tvoj koga
nema više.
I toplo mi je u tom predvečerju,
Dok stupa pozna jesen u
paperju:
To tvoja duša
šumi i miriše.
|
