|
Gledao sam dugo
kako lete vrane,
crne kao mladost kad u
nevrat tone.
U daljini zapad katkad
bleskom plane,
a nad njime sivi oblaci se
gone.
Bez krika, bez cilja letele
su vrane.
Crne, istovetne, strašnu
priču
zbore,
kako je užasno
s drugim jednak biti.
Tišina:
prolaznost i večnost
se bore.
Sve kraj mene pada u njihove
niti.
Ala je užasno
s drugim jednak biti!
Krik jedan, pun strasti, začu
se u noći.
To vran jedan kriknu. Jato
za njim grnu.
A on je kliktao, svestan
svoje moći,
i vodio cilju braću
svoju crnu.
Ćuteći
su vrane letele u noći.
Ja sam zadrhtao.
Čini mi se tada
da sam bio sličan
kakvoj
čednoj
ženi
što, pošavši
stazom na kojoj se pada,
trza se, a stid joj obraze
crveni.
Te večeri
Volja rodi se u meni.
1910.
|
