|
Iz pripovetke Kraljica
O, blagoslovena
zemljo banatska,
nepregledna, bogata, cvećem,
voćem
i svakojakim biljem zastrta
ravnico! Ti si bata
po kojoj bi se putnik doveka
etao, a da ne oseti
vrele kapi tekoga
umora;
ćilim na kome se
mnoge zadovoljne kolibe,
sela i tornjevi bele; pa ko
se u tebi rodio, teko
je tome i gledati hladne
stene sumornih planina, a
nekmoli o njih kriti
snagu.
Tri dana je kako ti lepo i
glatko lice ne gledam, pa već
je srcu dugo i teko!
Dug je trenutak ne otpočinuti
na mekom krilu rođene
majke,
alostan
čas snositi pogled maćehe
ljute!
(1860)
|
