|
(Iz poeme Nevesta
Pivljanina Baja)
Brada mu se po grudima vije
-
plamen svile, meko račeljane,
to se tiho po zraku
talasa -
bela brada pala do pojasa.
Oči
tamne, duboko u glavi,
gledale su stotinu proleća
sa ruicom,
ruzmarinom, krinom -
sto jeseni, sa bolnom tiinom,
gde sa granja poskidaju
listak,
i, sa mraznom pogazivi
nogom
arkog leta porodicu
bajnu,
u večitost
odlaze beskraju.
Gledao je sedi Radomire;
ali
časi starosti duboke
tamno krilo pred starinu
ire:
sad ne vidi ni dobra ni zala
-
svetlost mu je večno
pomrčala.
Čelo mu je visoko i
bledo -
trag stoletni burnoga
ivota,
to ga j' imo sa
eretskim svetom;
spomen gorki mladosti daleke
na njemu se u borama javlja,
preko kojih u vlasima retkim
bele kose s temena se viju,
krijuć bledost od slepih očiju.
(1862)
|
