|
Jedanput ide stari Amida
ko neki sedi mandarin;
a za njim tapka, trči,
skakuće
junačke
krvi najmlađi
sin.
Vaar
je bio; a na vaaru
sablje, pitolji,
arapski at,
tuniske kape, srebro i
zlato,
mletačka
svila,
enevski sat.
- E,
ta
će,
sine, da kupi babo? -
deteta sklonost kuae
svog.
- Hoće
li sablju tu, britku,
sjajnu,
il' voli
ata misirskog?
Il', moda,
eli
od svile ruho?
Neka ti bude svileno sve!
Govori, sine, govori bre,
da kupim one toke zlaćene?
-
Dete se
čeka
rukom po glavi,
kao da ne zna
ta bi od sveg:
- Ah, babo, babo, kupi mi,
babo,
pečenja
kupi jarećeg...
Sad se i babo
čee
po glavi,
gledajuć
dugo sinčića
svog:
- "E, ja sam volo sablje
i koplja,
a sin mi jarca pečenog!"
(1872)
|
