|
I ovaj kamen zemlje Srbije,
to, preteć
suncu, dere kroz oblak,
sumornog
čela mračnim
borama
o vekovečnosti
priča
dalekoj,
pokazujući
nemom mimikom
obraza svoga brazde duboke.
Vekova tamnih to su tragovi,
te crne bore, mračne
pećine;
a kamen ovaj, ko piramida
to se iz praha die
u nebo,
kostiju krnih
to je gomila,
to su u borbi protiv
dumana
dedovi tvoji voljno slagali,
lepeći
krvlju srca rođenog
miica
svojih kosti slomljene,
da unucima spreme busiju,
oklen
će nekad smelo,
preziruć,
dumana
čekat
čete grabljive.
I samo dotle, do tog kamena,
do tog bedema,
nogom
će
stupit, moda,
poganom.
Drzne
li dalje?...
Čuće
gromove
kako tiinu
zemlje slobodne
sa grmljavinom stranom
kidaju;
razumeće
ih srcem straljivim
ta ti sa smelim
glasom govore,
pa
će
o stenja tvrdom kamenu
brijane glave teme
ćelavo
u zanosnome strahu lupati...
Al' jedan izraz, jednu misao,
čuće
u borbe stranoj
lomnjavi:
"Otadbina
je ovo Srbina!"...
(1875)
|
