|
Od Velikog Sela do samoga
drela
ko da j' vila neka
ćilim razastrela
od zelene trave i svakake
are,
da sebi domami umorne bećare;
pa dokle ti vila lakog sanka
bira,
hlađan
potok slabe noge ti ispira,
vetrovi ti tihi lepi miris
daju,
zaslađene
hrane gorkom uzdisaju...
Sa dalekog puta umoran sam
seo,
ne bi l' sanka nao,
setan, neveseo.
Povilo se cveće,
polegla je trava,
ali mene sanak davno
izbegava!
Sila se je misli vrzlo po
pameti...
Mnogo li sam strado, kad se
srce seti:
Nikad dobro jutro! Nikad
dobro veče!
Meni noćca
lako nikad ne proteče...
U mislima, tako, uzdahno sam
jako,
a suze su tekle niz obraz
polako:
od grudi se mojih večan
oganj stvori,
da u njima dua
pre roka izgori!
Po golemom svetu mlađan
se potucam -
to Gromovnik nisam,
da na sudbu pucam?...
Sve
to mi je bilo
nedrago i drago
ostavljat sam moro ravno,
podjednako!
Pa gde sad počivam?...
O, da divna mesta!
Lepa
nikad nije s uresom nevesta!
Izvezeno cvećem,
okićeno
goram' -
ja i ovo mesto ostaviti
moram!
Eno, već
se kriju sjajni sunca zraci,
ka zapadu zlatni putuju
oblaci:
torbicu sam svezo, opanak
pritego,
i ja bih sa suncem nekud
dalje bego;
ali jedno srce, drugo sudba
eli:
ja po sudbi moram,
to ona prideli.
Vidi
ono stenje
to se nebu penje?
To je volja sudbe... gorko
prideljenje!...
Ko bolanog nada, nebu
podignuta,
podie
se gora od kamena ljuta,
bonu die
glavu, a kolenom kleca,
kamenito srce Mlava joj
proseca:
zajazit se ne da, mumla, ječi,
stenje,
i u moći
tekoj
prodire
kamenje;
na nju, grenu,
sunce nikada ne sija
samo grom je, mraznu, sa
hukom probija,
plamenita munja opali joj
lica,
da većma
potamni, sramna prokletnica!
U nečistom
nedru večnu
kletvu skriva,
zato glegde grmi i nemo počiva:
blagoslov je proklo srpski
care Lazo -
kako bi joj i bog milosti
ukazo!?...
Pored nje me, bujne, tvrda
staza vodi.
Ali kuda, kuda? - Kud sam
oro hodi.
Povie
oblaka, i od neba vie,
jer umesto neba, pust se
kamen die...
Ne
čuje se tica, bas
nikakva glasa,
do večite
huke bezbonih
talasa...
Ne znam dalje staze, ni znam
daljeg puta,
u 'vakoj se gori najlake
zaluta;
oslabele noge dalje ne moedu,
a i kud
ću dalje... dalju trait
bedu?...
Iznemoglo telo survalo se
dole
pored neke puste razvaline
gole.
Tvrdinja je bila nekad ovo
stara,
čuvala je verno svoga
gospodara,
a danaske
ta je razvalina
ova?...
Postala je gnezdo surijeh
orlova!...
Sluala
je negda bojnih truba zvuke,
ta danaske slua?...
Međede
i vuke!
Silena je vojska ovde
stanovala -
namesto je vojske mahovina
pala!
Pod mahovom lee
stare slave znaci,
oruije
svetlo, konji i junaci...
Sve tu mirno lei,
pod stenom strahote,
iz praine
njine guteri
se kote...
Na njoj danas sedim i
daljinu gledim:
valjda gdegod blie
miran krov se die,
ili dobar pastir stadu sledi
belom?...
Al' nita
ne bee
u okolu celom!
Kao da je kamen u ljutini
puko
i u pukot svoju sve
ivo povuko!...
Al'
ta se zabele u
gorskome mraku?
To je bela kula na crkvi
Gornjaku!
Rairila
krila labudova bela,
beloću
je snega na sebe uzela;
krst se na njoj blista,
suncu odgovara
i po hladnoj steni zlatne
pruge
ara.
Jedno se je zvono s bele
kule
čulo,
u mome je srcu triput
odjeknulo;
zapojae
tiho kaluđeri
sveti...
Moete
l' me, noge, bar donde
poneti?
Eno mi dvorita,
eno dvorskih vrata,
primiće
me u dvor, strana,
nepoznata;
odmor ce mi dati, to mi samo
treba,
a blagoslov na nas bog
alje sa neba!...
(1857)
|
