|
Kao zlatne toke, krvlju
pokapane,
dole pada sunce za goru, za
grane.
I sve nebo
ćuti, ne miče
se nita,
ta najbolji vitez pade sa
bojita!
U srcu se
ivot zastraenom
taji,
samo vetar huji... To su
uzdisaji...
A slavuji tiho uz pesmicu
ale,
ne bi li im hladne stene
zaplakale.
Nemo potok bei
- ko zna kuda tei!
Moda
grobu svome - moru hlađanome?
Sve u mrtvom sanu mrka ponoć
nađe;
sve je izumrlo. Sad mesec
izađe...
Smrtno bleda lica, gore nebu
leti:
poginuli vitez eno se
posveti!...
(1857)
|
