|
Ja sam stena,
o koju se zloba mori,
svetska
čuda i pokori.
Mnogi teak
oblak, jeka,
kr
gromova, oganj, kletva
i sto
čuda neba, zemlje,
razbilo se o meneka...
Usamljena
na sredini morske pene,
cepam munje i gromove;
a talase rikajuće
sa hrapavim kamom grudi
u kapljice sitne mrvim.
U noćima
smrti strasne
na rame mi ptice sleću
i zloslutnim grakću
glasom:
pakost, zlobu i nesreću
-
sto zlokobih
dva'est osam stojim leta,
prezirući,
smejući
se
pakostima bezbonika;
hladna, nema
za radosti i za zlosti,
nepomična,
neosetna,
u kojojzi otrov-srce,
umorena ljuta zmija,
na uzglavku - večnom
mraku -
na kamenu od uvreda,
razmrskana,
ćuti, spava...
Ja sam stena... al'
krvava!...
Ispirana gnevom, jedom,
zaljuljana mukom, bedom!...
Smrt mi grozna, nemilosna,
sa pesnicom kotunjavom,
zlokobnicom oka svoga,
umiruća
časom preti...
Čekaj, sele!
Jo
ne
elim ja umreti!
Dok se zemlja ne zatrese,
burno more ne zajoe,
ne pocrni sjaj zvezdani,
i meseca svetlost bleda
ne zavije u oblaku
boje
pravde i istine,
sjajne zore i večeri
zrak crveni ne proturi
u krvave ljute zmije,
kojima
će duh večiti
po jauku, bolu, pisci,
nesrećnoga
ibat sveta -
donde - donde!...
Uvređeno
srce moje,
u večitom
bolu, gnevu,
smeha se je zaelelo...
- Ha! Il' moda,
neće
doći
stranog
suda glas uasni?
Moda
nikad neće
moći
gorkoj muci i jauku
nasmejat se srce moje?...
Idi!... Idi!...
Ne diraj me mraznom rukom,
da preivim
večnost
tunu
na vrletnom mome visu,
gde me
čuda i otrovi
zlobnog sveta uzvisie
-
al' otklen
ću sam, po
volji,
stojat... pasti... ili večno
zla i podlost prezirati
lednim okom gorskog lava...
Ja sam stena, al' krvava!...
(1860)
|
