|
Ja sam stena,
o koju se zloba mori,
svetska
čuda i pokori.
Mnogi težak
oblak, jeka,
krš
gromova, oganj, kletva
i sto
čuda neba, zemlje,
razbilo se o meneka...
Usamljena
na sredini morske pene,
cepam munje i gromove;
a talase rikajuće
sa hrapavim kamom grudi
u kapljice sitne mrvim.
U noćima
smrti strasne
na rame mi ptice sleću
i zloslutnim grakću
glasom:
pakost, zlobu i nesreću
-
sto zlokobih
dva'est osam stojim leta,
prezirući,
smejući
se
pakostima bezbožnika;
hladna, nema
za radosti i za zlosti,
nepomična,
neosetna,
u kojojzi otrov-srce,
umorena ljuta zmija,
na uzglavku - večnom
mraku -
na kamenu od uvreda,
razmrskana,
ćuti, spava...
Ja sam stena... al'
krvava!...
Ispirana gnevom, jedom,
zaljuljana mukom, bedom!...
Smrt mi grozna, nemilosna,
sa pesnicom koštunjavom,
zlokobnicom oka svoga,
umiruća
časom preti...
Čekaj, sele!
Još
ne
želim ja umreti!
Dok se zemlja ne zatrese,
burno more ne zajoše,
ne pocrni sjaj zvezdani,
i meseca svetlost bleda
ne zavije u oblaku
božje
pravde i istine,
sjajne zore i večeri
zrak crveni ne proturi
u krvave ljute zmije,
kojima
će duh večiti
po jauku, bolu, pisci,
nesrećnoga
šibat sveta -
donde - donde!...
Uvređeno
srce moje,
u večitom
bolu, gnevu,
smeha se je zaželelo...
- Ha! Il' možda,
neće
doći
strašnog
suda glas užasni?
Možda
nikad neće
moći
gorkoj muci i jauku
nasmejat se srce moje?...
Idi!... Idi!...
Ne diraj me mraznom rukom,
da preživim
večnost
tužnu
na vrletnom mome visu,
gde me
čuda i otrovi
zlobnog sveta uzvisiše
-
al' otklen
ću sam, po
volji,
stojat... pasti... ili večno
zla i podlost prezirati
lednim okom gorskog lava...
Ja sam stena, al' krvava!...
(1860)
|
